Ona počinje svoja jutra u prisustvu zajednice, na mestu gde svi govore njenim jezikom. Iza tih zidova, svaki pokušaj komunikacije često ostaje uzaludan, a diskriminacija to čini još težim.

Za Dritu, znakovni jezik je most koji je povezuje sa svetom; kroz njega se oseća ravnopravno.

Na putu do Udruženja gluvih u Prištini, vidi stotine ljudi, ali sve je tiho. Tišina se prekida samo kada uđe u prostore koje često posećuje od 1970-ih.

Majka dvoje dece, Drita Bejtulahu Toprlak, rođena je 1950. godine u selu u blizini Gnjilana.

Njena majka je bila gluva, dok joj je otac bio defektolog, specijalista koji pomaže osobama sa invaliditetom da uče i razvijaju svoje veštine.

Prve korake je napravila u osnovnoj školi „Elena Đika“ u Prištini, zatim u Resursnom centru „Majka Tereza“ u Prizrenu, a zatim je završila srednju školu u Beogradu.

„Radila sam u štampariji nekoliko godina, posle rata sam počela kao nastavnica u školi „Elena Đika“, podučavajući gluvu decu. Takođe sam radila u Udruženju gluvih, istraživač sam znakovnog jezika. Moj muž je bio gluv, imam dvoje dece. Jedno čuje i tumači je znakovni jezik, a ćerka mi je gluva. U našoj porodici imamo bilingvalnu komunikaciju - dvojezičnu.“

Drita, koja je dve godine predsednica Udruženja gluvih u Prištini, celog svog života se zalaže za prava ljudi iz ove zajednice.

U raznim institucijama se i dalje suočava sa poteškoćama u komunikaciji zbog nedostatka tumača.

„Imala sam mnogo problema, veoma teško... I sama imam problem u institucijama bez tumača za znakovni jezik. Prioritet zajednice čak i danas je pismenost. Već 75 godina postoji škola [Resursni centar „Majka Tereza“ u Prizrenu], ali ipak... želeli smo i da se integrišemo kao i drugi na univerzitetima, dobrim poslovima. Veliki problem je obrazovanje, vidim ljude koji čuju i govore, imaju dobre poslove, imaju različite univerzitete. Imamo potpuno drugačiji tretman, obrazovanje je veliki problem. Od detinjstva, kada dete dobije obrazovanje, prvo zna da čita i piše, snalazi se sam. Ali naš obrazovni sistem je veoma slab i uvek nailazimo na prepreke.“

Čak i nakon mnogo godina školovanja, nije mogla da ostvari svoje snove.

„Mnogo sam volela finansije i znam da sam mnogo puta pomagala kolegama jer sam volela matematiku, mnogo sam je volela. Ali život... uvek ćemo ostati nerazvijeni i izgubićemo svoje snove ili dobar posao.“

Nikada nije uspela ni da uživa u invalidskoj penziji, uprkos tome što je godinama pratila pravni put. Osećala se diskriminisano i isključeno svaki put kada bi srela ljude van svoje uže porodice.

„U porodici, kada bismo sedeli kao članovi porodice, ne samo bliski već i drugi, uvek nismo imali pristup informacijama. Imali smo neke vrlo kratke informacije 'jeste li dobro, kako ste, dobro', pa čak ni tada nije bilo većeg razgovora na znakovnom jeziku. Osećala sam se isključeno i diskriminisano. Kao u udruženju gde se osećam veoma dobro sa svojom zajednicom, nigde. Veoma sam zadovoljna kada uđem u svoju zajednicu.“

Sedamdesetpetogodišnjakinja koja živi u Prištini ponosna je na znakovni jezik, najjače oružje koje je imala u celom svom životu.

„Sećam se jednom kada sam bila sa svojim mužem, a oboje gluvi, ljudi su stajali okolo i čudno nas gledali, kakvi su ljudi ti ljudi koji govore znakovni jezik. Čak su se iznenadili kada su videli mog muža kako vozi, širom sveta i gluvi ljudi voze. Glavno je da oči služe za gledanje, mi imamo jezik. Dobijamo informacije iz naših očiju. Naše oči govore.“

Pokretima ruku i izrazima lica, ona „podiže svoj glas“ za dvojezično obrazovanje, govoreći: „Ne dozvolite da mladi ljudi izgube kao što smo mi gubili. Jer u suprotnom će zajednica gluvih ponovo završiti nepismena.”

Drita Bejtulahu Toprlak

Jul 2025.godine

Intervju je obavljen uz pomoć tumača Rukije Gaši​