Poslovanje od kuće sada je postalo jaka tačka promocije planinskog turizma i ne samo. Đevahirja iz Istoka brine i o stočnom fondu, koji se svake godine sve više povećava .
Gusturanaj: Bavim se turizmom i tradicionalnom hranom
„Bavim se planinskim turizmom, tradicionalnom hranom. Imamo krave, ovce, koze, prehrambene proizvode koji spadaju u sve ovo: sir, kajmak, kiselo mleko, sveži sir, surutku, flije . Sve ove stvari koje turisti naručuju mi radimo... Već 13 godina, ali četiri godine se bavimo turizmom“, kaže ona za KosovaPress.Albanka iz Istoka ne pominje samo jedan razlog zašto bi turisti trebalo da izaberu planinu Moknu za posetu.
Gusturanaj: Sve je bio, to je veoma dobro mesto
„Prvo je spavanje koji žele da dođu, ostanu i spavaju, hrana, čaj, mleko, hleb, sve ove stvari koje pripadaju turistu su kod mene.... Drugo da je da to veoma dobro, kao i planina Mokna, veoma je čist vazduh, voda, plus hrana, spavanje, sve je generalno, bio“, kaže ona.Đevahirja i njen suprug izdržavaju porodicu, iako su poteškoće bile nesagledive kada su započinjali ovaj posao.
Gusturanaj: Počeli smo od nule, to je previše za ženu
„Ni ja ni moj muž nismo radili. Imali smo troje dece da ih školujemo, morali smo nečim da se bavimo. Krenuli smo od nule, to je mnogo za ženu. Ima 50 posto poslova koje može i muškarac da radi, ja ih radim.... Na početku kada smo krenuli kao svi Albanci, ono šta traži planini nismo imali. Niste imali traktor, auto da idete, niti ste imali kombi da nosiš stvari, uopšte niste ni životinje imali. Morali smo da odemo u banku da ih uzmemo kredit i kupimo“, dodaje ona dok priča o poslu kojim se bavi više od decenije.Majka troje dece kaže da nikada nije dobila pomoć od institucija da joj olakšaju rad u ovom poslu.
Gusturanaj: Cela opština Istok zna čime se žena poput mene bavi
„Cela opština Istok zna šta radim, žena kao ja, dođu u planini i traže ove proizvode koje sam pomenula i nudim im, znaju šta radim. Vlada treba da mi pomogne, malo vlada, malo opština, malo mi i to postane kompletno“, naglašava ona.pogled
„Lepa i korisna“, ovako opisuje svoj posao započet pre dve godine, da pomogne drugim ženama srpske zajednice.
Gordana Toskić, koja živi na drugom kraju Kosova od Đevahirje, priča kako je počela sa tradicionalnim kuvanjem.Toskić: Naša kuhinja je slična većinskoj zajednici gde živimo
„Od Kosova znači odavde, u suštini naša kuhinja je slična većinskoj zajednici gde živimo, čak i sa nevećinskim, negde imam osećaj da je sve ovo možda uzelo recepturu turske hrane. Ali, ima nešto što su ovde spremale žene u ta davna vremena i sledile su neku tradiciju i običaje, kod nas npr. to je kosovska pogača koja se uvek sprema, znači sprema se kada se dete rodi, kada je svadba, kada je žurka, kada imamo sve te verske praznike, a nažalost i kada imamo sahranu , kada se završi taj životni vek, opet ista pogača u toj priči, kosovske pite, kosovska pita, inače, nije zaboravljena, to jo perpeć ili pita sa mlekom i jajima i klasična sarme, i vi spremate istu sarmu, punjene paprike, đuveč od slatkiša, tatlije, oblande, ali sa onim starim filom koji se dugo kuva sa mlekom i šećerom, i razne kifle, različite baronice kako ih mi ovde zovemo. Dakle, sve se to ovde priprema i tako tu tradiciju zapravo čuvamo i sada smo počeli da imamo mlade devojke koje su zainteresovane da ih uče, to se jednostavno prenosi sa generacije na generaciju“, kaže ona.
Ni Gordanu nisu podržale institucije za ovaj posao, u kom slučaju, kaže, osim volje, nemaju velike mogućnosti.Toskić: Počelo je odlično, ali naši izazovi su bili veliki
„Počelo je odlično, ali naši izazovi su bili veliki, mislim da mi je najteže bilo kako da upakujem tu hranu, kako da je distribuiramo, jer mi to nismo zamišljali kao restoran, već samo da ljudi dođu i uzmu tu hranu i pobegnu. Inače, ovo je patrijarhalna sredina, pa je ženama bilo lakše da rade na takvom mestu, gde nisu konobarice, razumete me, nisu u restoranima, ali one su nezavisni i nije bilo nadzornika, ali smo sve jednake. Posle toga je bilo jako teško i kako formirati cenu, ne znaš koliko da platiš za tu uslugu jer sam materijal nije bio toliko skup, koliko je skupo bilo naše vreme, to ulaganje te energije i ljubavi i sve da se napravi takav obrok, tako da su izazovi bili zaista veliki“, dodaje ona.
Želja Srpkinje iz Gračanice je da se njen posao proširi i zapošljava druge žene.Toskić: Trebale bi nam rashladne vitrine
„Da bi Katering funkcionisao punim kapacitetom, ono što smo videli jeste da nam je, pored kuhinjske opreme, potrebna i oprema koja, zbog standarda pripreme hrane i čistoće gde se hrana pravi, mora da bude od prohromna. Trebale bi nam rashladne vitrine, kada je vruće ovde temperature nisu odgovarajuća, pa neka rashladna oprema za to, trebalo bi nam mnogo toga. Videli smo u poslednjih godinu i po da ljudi zapravo najviše žele da se hrana isporuči, pa bi dostava te hrane na adresu donela sa sobom, osim onoga što je dobro, to je i novo radno mesto, nekoga ko bi isporučio narudžbine, ali ponovo sredstvo, kojim ćemo hranu odavde bezbedno dostaviti do mesta gde su hranu naručili“, zaključuje ona.
U blizini Gordane živi i Elida Avdulah, koja je odrasla uz recepte svoje bake i majke. Ona je sve ovo već nasledila, pretvorivši to u svoj lični posao.Tradicionalna jela Goranke prodaju se po narudžbini iz Gračanice i svuda na Kosovu.
Avdulah: U poslednje vreme više radimo sa kolačima
„Da, uglavnom radim po narudžbini, zavisi ko šta traži pa onda uradim. Inače, u poslednje vreme se više bavimo kolačima, imamo zahteve zbog raznih rođendana i svadbi i radimo šta mušterije traže, ali poslednjih godina osećamo trend rasta, da ljudi traže, kažem, zaboravljene recepte. Traže mašicu, traže indijanku, klere, jer su ovi kolači nešto zdraviji, jer imaju samo brašno, šećer, ulje i jaja, nemaju dodatke, dok i neke starije generacije traže više ove stare recepti“, kaže ona za KosovaPress.Iz Elidinih ruku uglavnom naručuju žene, koje su na poslu i ne mogu da spremaju hranu.
Avdulah: Sve je poskupelo, teško je proći
„Da, teško je, u početku je teško, normalno, velika je konkurencija, moraš se nekako izgurati, da tako kažem, ali nekako je sve počelo, u našem detinjstvu, naše majke su uvek spremale ove, uvek smo ih imali kod kuće, posle škole kad smo dolazili, uvek je bilo poslastica, nešto za jelo, jer se nije imalo šta kupiti kao ove čokoladice kao danas i da biramo ovu ne volim, ovu volimo, ali jeli smo ono što su nam majke pripremile. I teško je, obično je teško, cene dosta diktiraju, a u poslednje vreme, vidite, poskupeli su ne samo proizvodi koje koristimo u kolačima i pitama, već je sve poskupelo, jaja poskupela, šećer , nafta, sve, prevoz i kutije koje koristimo svuda ima šovećanje cena, pa se teško prolazi, ali uvek ima komšija, prijatelja, komšija koji kupuju“, kaže Avdulah.Sadije Halilović iz Đurakovca Istoka, počela je svoj posao sa samo tri krave, gde već ima mnogo krava. Prodaje dosta kravljeg i ovčijeg sira.
Halilović: Trudili smo se da školujemo decu
„Teško je bilo, malo su loši uslovi, ali toliko smo se trudili da školujemo decu... Imamo sir, pravimo sir od ovaca, krava, sir sa kajmakom kako naručuju... Sada imamo 120 ovaca, šest krava i tako smo se trudili, radimo... Mnogo , jer imam sve muškarce u kući, ja sama žena“, kaže Halilović.Sadijini proizvodi, koja je bosanske nacionalnosti, počeli su da se izvoze u inostranstvo, ali sa poteškoćama.
Halilović: Sve ovo radim sama
„Sada treba da povećamo posao, da nam Vlada pomogne jer nemamo uslove da kažemo da imamo više životinja. Pa i za radnika... Sve ovo radim sama, bilo je dobro da imamo radnika, vlast da nam pomogne“, zaključuje ona.Napomena: Ovaj članak je realizovan u okviru projekta: - “„Promocija ženskih biznis koje proizvode zdravu hranu“ koji se sprovodi od Centra za inovacije i razvoj/CFID i finansiran od : Slovačke agencije za međunarodni razvoj i saradnju/SlovakAid
