„Svaki roditelj želi da mu dete bude školovano”...

Nakon završetka dvanaestog razreda, Nurijina ćerka je ostala kod kuće, praćena sećanjima iz školskih klupa. One je prate svuda, zajedno sa neostvarenim snom da nastavi fakultet.

Žena koja je nakon smrti muža ostala jedini stub porodice, živi samo sa Artom, koja je nakon rođenja imala zastoj u razvoju.

Ceo život jedna pored druge...

Majka četiri ćerke i jednog sina živi sa strahom ko će se, nakon njene smrti, brinuti o najmlađem detetu, 34-godišnjoj ćerki.

Jedina pomoć koju joj država nudi je 120 evra, za koju je godinama morala da sledi čak i pravne puteve.

Četiri godine je čekala da čuje makar jednu reč iz Artinih usta, ali uzalud. U to vreme je bilo malo informacija o tome o čemu se radi, čak nije znala ni gde da je pošalje na lečenje.

„Arta, dok nije napunila dve godine, nismo primećivali ništa kod nje, kada je napunila dve godine primetili smo da čuje, jer je bila napolju i kada sam je zvala, tada smo znali da čuje. Muž mi je tada bio u Nemačkoj, preko novina sam je poslala s ocem kod jednog doktora za decu koja ne govore. Poslala sam je i doktor

mi je rekao ‘neće govoriti četiri godine’, i četiri godine nije progovorila nijednu reč. Doktor mi je rekao da će, kada počne da govori, reči izgovarati vrlo retko”.

Nurije Avdyli, 66-godišnjakinja iz Glogovca, živi u naselju „Dardania” u glavnom gradu od posleratnog perioda.

Retki su slučajevi kada tako govori o svom životu, iako joj lice jasno govori o patnji koju je proživela.

„Posle toga više je nisam vodila kod doktora, jer kao što mi je on rekao, nisam mogla ni da je upišem u prvi razred jer je bio rat, situacija se pogoršala, jer je u Glogovcu počelo, pa u Prekazu i tamo dalje. Kada se rat završio, došli smo ovde u Prištinu jer su nam sve stvari izneli iz stana, odvela sam je kod doktora, logopeda u bolnicu na šest meseci, dva puta nedeljno, a on mi je rekao da pošaljem ćerku u specijalnu školu ‘Përparimi’. Slao sam je tri godine jer nije bilo prevoza, posle tri godine je došao autobus i preuzeo je i odvezao”.

Majka Nurija drži oči uvek uprte u Artu, iz straha da je neko ne zloupotrebi.

„Bilo je teško jer sam bila zabrinuta što je devojčica, i za sina sam bila zabrinuta, ali sin je drugačiji, devojčica je drugačija. Jer je došlo veoma teško vreme. Ne dozvoljavam joj da izađe sama, ne zato što ona ne zna, već je situacija takva da se plašiš da izađeš”.

Država nudi samo 120 evra penzije, što nije dovoljno ni za šta. Da bi preživele, pomažu im drugi članovi porodice.

„120 evra je penzija, da nemam ćerku, sina i ćerku u inostranstvu, ne bismo uspelini sa čim”.

Nuriji je suprug umro pre petnaest godina. Od tada se bavi 34-godišnjom ćerkom. Arta je veoma samostalna, ali bez pratioca ne može, kaže Nurija.

„Arti su ukinuli penziju kada je napunila 18 godina, tri godine je počela da prima penziju i ukinuli su joj je. Sedam puta sam išla u službu socijalne pomoći i rekli su

mi da nemam dokaza, rekla sam im ‘pa dovešću ćerku u kolicima, možda je to dokaz’. Osam godina nije primala penziju, poslala sam dokumente na sud, zatim

sam dobila slučaj i prima penziju već dve godine”.

Žena od oko sedamdeset godina je nekoliko puta išla u markete i različite prodavnice da se raspita o zapošljavanju Arte. Ali bez uspeha. Poteškoće u govoru joj onemogućavaju zapošljavanje, kako kaže Nurija.

„U Dardaniji su mi marketi, prodavnice, vrlo blizu i raspitala sam se za zapošljavanje Arte, problem je samo kod cena, razgovarala sam sa menadžerima. Problem je što ne izgovara sve reči, neke ostavi na pola”.Arta Avdyli je pohađala nastavu u Resursnom centru za nastavu i savetovanje „Përparimi” do dvanaestog razreda. Nastavnica Fizičkog vaspitanja je primetila da

njene sposobnosti prevazilaze svaku granicu.

„Arta je izuzetna u atletici, košarci i fudbalu. Na regionalnim takmičenjima jeodlikovana zlatnim medaljama za trčanje najmanje pet ili šest puta. Dok je u fudbalu, odlikovana 10-15 puta.“

Dok jednu od njih drži oko vrata, Artino lice blista poput srebrne medalje kojom je nekada odlikovana. Desetine takvih su dokazale da ima izuzetne sposobnosti.

„Bilo je veoma lako da primetimo veštine Arte Avdyli, jer nakon regionalnih i nacionalnih takmičenja, na regionalnim smo uvek pobeđivali u jednostavnim elementima od trčanja, skakanja, a i kod Arte sam primetila veštine u brzini, brzina joj je urođena. Zato se Arta sa prvih takmičenja na kojima je učestvovala

2007. godine u Kini, vratila sa srebrnom medaljom koja nas je mnogo obradovala. Vremenom sam videla da kada su muškarci igrali fudbal, kada smo imali takmičenja, imala je želju da se uključi, a nama specijalna olimpijada dozvoljava i

ženama i muškarcima da igraju zajedno, i Arta je pokazala izuzetan talenat u fudbalu”.

Njen uspeh je došao sasvim slučajno, priča Artina majka, koja kaže da nije imala mogućnosti da je šalje na različite aktivnosti. Nurija živi sa žaljenjem da bi, da su imali bolje finansijske uslove, njena ćerka mogla da postigne više uspeha.

„Možda bi imala mogućnosti da postigne i više, ali uslovi nisu bili dobri. Nismo imali dobre uslove”....

„Ja se lepo osećam, kada je Arta prvi put otišla u Kinu, svi smo se iznenadili kada su mi rekli da ćemo uzeti Artu. Od države nema ništa, za ovu decu treba raditi. I pratilac treba da bude plaćen, jer nije samo to. Za ovu decu nema ništa od države, baš ništa. Svi roditelji žele da im deca budu obrazovana, zaposlena. 34 godine ti ideš za njom, jer više nemaš poverenja, ako to ispadne, ja ću se jako loše osećati.”

Nurije Avdyli

Septembar 2025. godine