Sećanja na rano proleće prve tri decenije donose vriskanje hiljada albanskih učenika. Srbi su trovali nevine mlade ljude u mnogim školama na Kosovu. Ali jugoslovenska država to nikada nije priznala, rekavši da je pripremljena inscenacija i gluma. Lekari i profesori za KosovaPres prenose priče o tome šta se dogodilo u martu '90, gde je oko 8 hiljada ljudi otrovano toksičnim otrovom. Isti je pred Srbima izneo činjenice, insistirajući da je reč o masovnom trovanju. Upotrebljeni otrov je snažno delovao na telo izazivajući ukočenost mišića, povraćanje, nesvesticu, emocionalne poremećaje i mnoge druge posledice. Džafer Murtezaj, koji je u to vreme bio profesor fizičkog vaspitanja u Gimnaziji u Srbici, priseća se vriska učenika u svakom odeljenju škole. Ovaj 75-godišnjak je za KosovaPress ispričao kakav je užas doživeo u to vreme. „ Čas se vriskanje čuo u jednom razredu, čas u drugom, četiri-pet devojčica. Nastala je panika i među ostalim učenicima. Tada se stvorila velika zabritnost u stanovništvu. Roditelji su došli, nisu imali opreme u bolnice, u Srbici u to vreme nije bilo više od dva-tri autoambulante. Oni građani koji su imali automobile odveli su ih do bolnice ili je bilo slučajeva kada su odvedeni u Medicinski centar Kosova. To je bilo nešto veoma ozbiljno“, priznaje Murtezaj. Uzorke uzete iz krvi otrovanih bilo je teško proveriti. Čak je i u upravama bolnica bilo Srba, koji su sprečavali da se istina razjasni. Sama tadašnja vlada je u to vreme naporno radila da se ne shvati istinu o ovom zločinu. „Uzeo sam krv nekim pacijentima, ne svim pacijentima. I pošto analiza nije mogla da se uradi na Institutu za biohemiju koji je bio dva sprata iznad, jer je direktor bio Srbin. Dogovorio sam se sa šefom biohemijske laboratorije u Obiliću da se uzorci čuvaju i da ih radimo preko noći dok je on bio dežurni. „Ovi rezultati su pokazali da više od 70 odsto primljenih pacijenata nije imalo vrednosti kalcijuma, što je kao takvo dovoljno da izazove te hiperkalcemične grčeve“, kaže Nešet Rizvanoli, koji je u to vreme radio u Nuklearnoj jedinici u Prištini. U pretrpanim spratovima prestoničke klinike, i hodnici su služili za lečenje dece koja su jedva ležali na hodniku. „Svi ti pacijenti su dolazili sa simptomima ukočenosti, grčeva, koji su tipični za stanje hipokalcemije, koja uzrokuje ukočenost mišića. Lečenje je rađeno prema simptomima... Većina učenika je morala satima da se leči kalcijumom, što pokazuje da su imali hiperkalcemiju ne izazvanu stanjem anksioznosti, već nekom posredstvom koje je dospelo u organizam, preko respiratornog trakta", rekao je on. „Kosovo, ispit lekarske savesti“, naziv je simpozijuma održanog 2. septembra 1990. Ovo nije naišlo na dobar prijem u Beogradu, jer je donekle rasvetlilo istinu o trovanju na Kosovu. Prisustvovali su stručnjaci iz mnogih zemalja, uključujući bivšeg predsednika Ibrahima Rugovu. „Te podatke sam izneo na simpozijumu o trovanju koji je održan u Zagrebu i sećam se reakcije beogradskog profesora, koji je bio neuropsihijatar, jer je teza Srba u to vreme bila da su to napadi panike, pa je predstavnik kjeg su poslali bio neuropsihijatar, a ne stručnjaka za trovanja“, nastavlja Rizvanoli. „Ovo je bilo više od rata“, rekao je Mazlum Beljegu, tadašnji direktor Transfuzije krvi. „Nije bilo većeg bola nego videti te manifestacije trovanja kod dece. Sve što se dešava deci, kod odraslih je stabilnije, odrasli izdržavaju. Ali videti decu kako drhte, kako ne mogu da stanu na svoje noge, ni da razgovaraju, ni da bilo šta. Sećam se rečenice koju je neko rekao „da li je ovo rat?“. Rekao sam, 'Ne, ovo nije rat, ovo je više od rata.' Da dovedu decu u takvo stanje, ne znam kakvu su dušu i srce imali“, kaže Belegu za KosovaPres. Na Kosovu je tokom 1990. godine otrovano oko 8.000 učenika i odraslih. To je prethodilo događajima koji su kasnije prerasli u demonstracije za prava Albanaca i kasnije u borbu za oslobođenje Kosova od srpskog okupatora.