U svom sećanju čuva poslednje slike u boji. To su portreti članova porodice, kuća u kojoj je odrasla i ulice grada koje joj se uvek predočavaju u mislima. Poslednji put kada je mogla da ih vidi bio je 2005. godine, još dok nije završila studije.

„Iz jednog prelepog sveta punog boja prešla sam u jednu tuđu dušu“, tako opisuje Fjola Muhadžiri Agušoli period nakon gubitka vida. Sebe tada pamti kao zatvorenu i bez volje za život, ali to stanje nije dugo potrajalo. Gubitak vida u dvadesetoj godini nije joj zaustavio snove, već je njenom životu dao novo značenje.

Dan započinje zahvalnošću što joj noge dodiruju zemlju, a ruke pripremaju hranu.

„Gubitak vida ne znači gubitak sveta. Možda ja ne mogu da vidim, ali sam veoma zahvalna što moje noge dodiruju zemlju, što moje ruke mogu da uzmu čašu vode ili da umiju lice ujutru. Videla sam da ima onih kojima je teže i zato sam zahvalna. Odatle počinje moj dan – zahvalnošću i planiranjem šta ću da radim danas, počevši od poslova, pa zatim doručka, ručka, večere, a ne zaboravljam ni pisanje“...

Fjola je dijabetesom bila dijagnostikovana još u trećoj godini života. To joj je 2005. godine izazvalo slepilo.

„Rođena sam u Đakovici 1985. godine i detinjstvo, školovanje, sve sam završila do dvadesete godine u svom rodnom gradu, u Đakovici. A posle 2005. godine, kada se moj život promenio, iz jednog prelepog sveta punog boja prešla sam u tuđu dušu, gde neko vreme nisam osećala ni samu sebe. Sve je teklo dobro do moje dvadesete godine. Tada su počeli problemi sa vidom i potpuno sam ga izgubila. Ostala sam mirna, ali taj mir nije bio mir čoveka koji je spokojan – jednostavno sam se osećala bezvredno. Srećom, duša mi je vrisnula i rekla ‘ustani’, ‘probudi se’, ‘moraš da živiš’ i ‘vredi živeti uprkos svim izazovima koji su me pogodili’“.

Porodica, okruženje i prijatelji tada su bili snažan oslonac Fjoli da se vrati u život. Ipak, ona se nije osećala ravnopravnom zbog udarca koji je pretrpela.

„Ja sam veoma aktivna osoba i cenim i sekundu, a kamoli minut, sate i dane. Svaki trenutak sam uživala i radila da bih postigla ono što sam želela. Udarci tih životnih izazova koji su me naterali da budem slepa osoba, naveli su me da potcenjujem samu sebe i da mi se činilo da sam bezvredna“.

To stanje nije trajalo duže od šest meseci, ali je za Fjolu sve gotovo počinjalo iz početka.

„Počela sam iznova da učim stvari koje su mi bile potpuno nove. Često je u meni govorila ona mala Fjola i govorila mi: ‘eto, još jedan novi život se rađa u tebi’ i ‘ti sada učiš kako se priprema hrana, kako se obavljaju svakodnevne stvari i kako se živi dalje’“.

Vid je izgubila posle tri godine studija i nije uspela da završi fakultet.

„Na pola sam ostavila život one Fjole u dvadesetoj godini – u njenom vrhuncu, kada sam imala mnogo snova, ambicija i želja. Mislila sam da ne postoji granica da ih ostvarim. Ona Fjola tada je umrla – ne zato što je ostala na pola puta, nego što je umrla i ponovo se rodila jedna nova Fjola.“

Na jednoj stolici u dnevnoj sobi Fjola Muhadžiri-Agušoli provodi najveći deo vremena. Do sada je napisala na stotine stranica, kroz koje motiviše sve slepe osobe.

Uprkos brojnim teškoćama, vratila se svom starom interesovanju – pisanju. Pre pet godina učestvovala je u knjizi sa još jedanaest koautora, koja nosi naslov „Granice čekanja“. Godinu dana kasnije i sa jednom poetskom prozom u knjizi “Beli redovi”.

Nekoliko godina nakon što je izgubila vid, u autobiografskoj ispovesti, Fjola je napisala svoj prvi roman „Ruža koju oluje ne uvenu“.

“Počela sam da pišem deo po deo jednu knjigu za koju sam mislila da će biti sa pričama. Nakon što sam započela sa ‘Noći Kanagjeća’, pomislila sam zašto ne bih pokušala da napišem svoj život pre rođenja, pre dolaska na svet do braka. Počela sam sa pričama, ali nisam se njima zadovoljavao, jer sam želelo sve, želeo sam da citiram reči, reči su postajale redovi, redovi stranice, iako nisam mislio da će ovo biti motivaciona knjiga za druge koji su iza mene. Tako da sam završio u autobiografskom romanu koji je promovisan 2023. godine, ali pre toga sam objavio knjigu poezija ‘Kraljica noći’ 2022. godine. To je bila prva autorska knjiga ‘Kraljica noći’ sa poezijom. Zatim je usledila ‘Ruža koju oluje ne uvenu’, nazvao sam je tako jer me moja preminula baka nikada nije zvala mojim imenom, već ‘ bakin ruža’.”

Napisala je i još dve knjige sa pričama – „Oprosti, dušo“ i „Oprosti, dušo II“, svaka sa po 12 priča, sve zasnovane na stvarnim događajima.

„Inspiraciju sam u početku dobijala noću, jer sam tada imala dosta aktivan život i nisam imala prostora kao sada. Živela sam u zajednici sa mnogo članova porodice, pa je noć bila moj duhovni mir i trenutak kada se budi muza. Kasnije, u svojoj novoj kući, imala sam mogućnost da pišem kad god sam osećala potrebu i kada bi došla inspiracija.“

Svoj put je osvetlila pisanjem, ali se na gradskim ulicama i dalje ne oseća sigurno. Od porodice i okoline ne želi sažaljenje, već poštovanje.

“Ja, besmisleno držim beli štap u rukama, kada nemam prostora da hodam. Nemam sigurnosti da izađem sama, nikada je nisam imala. Svaki put sam hodala uz nekog člana porodice, ili većinu vremena taksijem ili s nekim iz porodice. Jer se ne osećam sigurno ako sam sama na ulici u gradovima Kosova. Nemam sigurnosti gde da hodam čak ni u banci kada odem, po bolnicama ili u klinički centar, gde god da sam, ne znam kuda da se okrenem jer nedostaju oznake za slepe, kao što nedostaju i za kolica, ljude koji su u kolicima i za mnogo toga. Ovo bi trebalo da bude prioritet kako bi se olakšalo osobama sa invaliditetom da budu slobodne da žive život, a ne da budu stalno zavisne od roditelja ili članova porodice, jer na kraju krajeva, i oni imaju svoj život i postaje to ponekad previše.”

Fjola Muhadžiri Agušoli ne želi da zaostaje ni u čemu, zato traži od institucija podršku kako bi mogla da živi kao i ostali.

„Neka nas institucije podrže u pogledu infrastrukture, tehnologije, opreme koja nam je potrebna u svakodnevnom životu. Ima mnogo toga, naša zemlja je daleko iza onoga što sam imala prilike da doživim u Švajcarskoj ili u Italiji“...

Fjola Muhadžiri Agušoli

Jul 2025.godine​