„Bože, samo mi ruke ostavi i daj mi snagu da idem na posao“...

Svaki njen dan počinje molitvom za zdravlje. Strah i nesigurnost je prate svuda, a usamljenost joj je stalni saputnik. Umorna od života i narušenog zdravlja, ona ipak mora da radi kako bi obezbedila koru hleba. Brine i o svojoj braći – oboje sa invaliditetom.

Niskog rasta, Dževrije Borovci iz Kamenice godinama je tražila posao. Pedesetjednogodišnjakinja se neprestano suočava sa izazovima i predrasudama zbog svog fizičkog izgleda.

„Išla sam u školu 12 godina, ali su me stalno zadirkivali – deca, komšije, svi. ‘Vidi je, mala, mala kao kliker’. Mnogo me je to pogađalo. A kad sam išla da tražim posao, čim bi me videli ne bi ma primili. Jedna mi je čak rekla: ‘Ti nisi osoba koju tražimo’. A ja sam joj rekla: ‘Tražiš li manekenku ili nekog da ti obavi poslove?’“

Već pet godina živi u Prištini. U početku je radila kao krojačica, a danas je zaposlena u fabrici toalet papira i papirne ambalaže „Freesia“ u Lipljanu – firmi koja zapošljava osobe sa invaliditetom. Fabrika je udaljena dvadesetak kilometara od Prištine.

Njena ispovest govori o izazovima, slabom zdravlju, brizi za braću i o stalnim uvredama i predrasudama iz okoline.

Pored nanizma, sindroma koji sprečava normalan fizički rast, pati i od osteoporoze – bolesti koja joj je oslabila kosti i izaziva stalne bolove.

„Život mi nije bio lak. Kao osoba sa invaliditetom bila sam ismevana, ponižavana, odbacivana od ljudi. Teško je, i kući isto, snaja, brat... Teško. Imam dva brata, i oni su sa invaliditetom. Ostali su sami, jer su nas snaja i brat napustili. Morala sam da dođem u Prištinu da radim, da izdržavam sebe i da pomažem braći u Kamenici. Teško je – plaćam kiriju, bolesna sam od osteoporoze, kosti su mi vrlo oštećene, imam i visok holesterol, masnoće u krvi, probleme sa kičmom. Ali moram biti jaka. Moram da radim, da jedem, da se obučem, da idem i vraćam se s posla i da održim sebe i pomognem braći.“

Detinjstvo joj je bilo teško, i zbog siromaštva i zbog uslova u kojima je odrasla kao deseto dete u porodici.

„Bili smo desetočlana porodica... Brat je živeo s nama sa ženom i decom, pa nas je ostavio. Morala sam sama da tražim stan, da nađem posao, da radim i izdržavam sebe i braću. Oni su bolesni, koriste lekove, moram da spremam za zimu drva, sve.“

„Sabrala sam se, znala sam da moram da preživim, da radim, da živim nema ti druge...“

Žena niskog rasta živi s tugom što nije uspela da završi školu i postane lekarka – san koji nikada nije ostvarila.

“12 godina sam išla u školu, a potom nisam imala mogućnosti da nastavim iako sam imala veoma veliku želju da nastavim školovanje, a i sada sam pokušala pre četiri godine da nastavim školovanje i da se upišem na fakultet, ali nisam uspela za četiri poena da budem primljen. Ali i teško, ne verujem da bih uspela, jer radim. I vidim da se mnogo umaram.”

Plaši se i dok hoda ulicom – kaže da joj noge često popuste.

„Izlazim na kraj s velikim teškoćama, a plaćam kiriju. Kako sam  bolesna od bolesti kostiju, mogu da mi otkažu noge i da ostanem na ulici, čak i da ne mogu više da ustanem. Veoma često mi se dešava, ali kada pređem ulicu ispred automobila, jako me zaboli noga. Ako ne usporavam i ne budem pažljiva dok hodam, mogu da slomim nogu i ostanem. Ko će da me gleda? Ko se brinuti o meni, ja jadnica sama.”

Od države prima svega 120 evra mesečno kao osoba sa invaliditetom.

Kroz suze priča o životu koji vodi kao sama u Prištini, sa velikom brigom da obezbedi prihode za svoja dva brata sa invaliditetom u Kamenici. Njih posećuje svake nedelje i donosi im i hranu.

"Teško je izdržati, kirija, put jedan evro da idem i jedan evro da se vratim, kirija 250 evra. Struja, voda, smeće, održavanje, vrlo malo mi ostaje, ja čak i lekove koristim. Samo lekovi koje koristim koštaju 100 evra i više. Ako ih ne koristim, telo mi ne funkcioniše...Teško je, jer te zlostavljaju čak i u autobusu, prave probleme, ne ovako, ne onako. Došlo je veoma teško vreme, težak život. Ljudi vas ne razumeju."

Xhevrije, deseto dete u porodici, nema nikakvu pomoć. Noćima ne spava – brine kako će platiti kiriju i ko će se o njoj brinuti u starosti.

„Pozivam ljude da mi nađu neko rešenje za stanovanje, da ne moram da strahujem kako ću platiti kiriju. Stalno sam pod stresom da ću negde na ulici pasti i da ću ostati nepomična, ko će mi platiti kiriju i ko će se brinuti o meni. Svakog dana se plašim i stalno sam pod stresom kada će mi gazda reći 'oslobodi mi stan'. Pre mesec dana mi je rekao 'oslobodi mi stan jer ću ga renovirati'. Kako da pronađem stan, šta da radim, kako da prenesem stvari. Bolestna, nemoćna, sama.

Njene svakodnevne molitve su da ima zdravlje i snagu da radi. Od institucija i okoline traži bar jednu sobu za život.

„Samo da imam krov nad glavom, jednu sobu. Da ne brinem kako ću platiti kiriju. Možda ću moći da radim još pet, deset godina – zavisi od zdravlja. Samo jedno sklonište, da ne moram da strepim zbog kirije. Kažem: Bože, samo mi ostavi ruke i daj mi snagu da i dem na posao.“

                                                                                                         Dževrije Borovci Jul 2025. godine