Vreme je za nju izgubilo značenje, a dani i noći su postali jedno. Boravak samo kod kuće pogoršava njeno emocionalno stanje.

Nakon dvanaest godina školovanja, Ema Kabaši je skoro odustala od svojih snova, u nemogućnosti da pohađa fakultet. Ovo je priča o devetnaestogodišnjakinji iz Kosova Polja, kojoj je dijagnostikovano blago zaostajanje u razvoju. Šampionka u skijanju, uprkos mladim godinama, seća se svog detinjstva sa velikim emocijama.

To pokazuje da je dugo vremena bila depresivna zbog ugnjetavanja i isključenosti koje je doživljavala od svojih vršnjaka.

Ema Kabaši je rođena 4. januara 2006. godine. Do desetog razreda je pohađala školu „ Mihail Grameno “ u Kosovu Polju, jednu godinu u stručnoj školi „Minatori“, a zatim u Resursnom centru „Perparimi“.

„Društvo me je mnogo maltretiralo . Govorili su mi 'ne radiš ništa, samo onako dolaziš u školu. Nemaš stan ni kuću'. Govorili su mi 'tvoje lice ima akne'. Čak i tada sam išla kod psihologa, rekla sam psihologu da me jako maltretiraju, rekli su mi 'imaš loše lice sa aknama'. Tada sam rekla roditeljima da mi što pre promene školu jer sam se u osnovnoj školi lepo provodila, ali u srednjoj školi, u stručnoj školi 'Minatori', tamo sam se jako loše osećala, dolazilo mi je da plačem.“

Emin život se malo promenio nakon što je premeštena u Centar za učenje i savetovanje „Perparimi“, mesto gde deca sa smetnjama u razvoju, intelektualnim i višestrukim, dobijaju obrazovno-vaspitnu uslugu. Tamo kaže da su počeli da se čuju njeni stavi, a da su se istakle i njene veštine.

Kimete Bekaj, nastavnica fizičkog vaspitanja, primetila je Emine skijaške veštine. Njen naporan rad ju je doveo do uspeha.

„ Ema je bila izvanredna. Primetila sam potencijal na Brezovici u skijanju, počela je sa prvim elementima, planinskim hodanjem i padinama. Kada je ušla u drugi deo, Ema je bila veoma uspešna. U Torinu ove godine je takođe osvojila srebrnu medalju. Ema je pet puta bila nagrađena na nacionalnim skijaškim takmičenjima.“

Prethodno je devojka iz Kosova Polja prošla kroz tešku fazu depresije.

„Naterali su me da se osećam jako loše, zato sam i upala u depresiju. Jer kada sam depresivna, moje telo se trese, sa jednom lošom rečju koju mi neko kaže, osećam se jako loše. Osetljiva sam, odnosno na svako maltretiranje koje mi neko čini, bilo da je to od društva ili od nekoga koga čak ni ne poznajem. Ali moja porodica me podržava i štiti svaki put.“

Nakon završetka dvanaestog razreda, devetnaestogodišnjakinja ostaje kod kuće. Njena velika želja je da pohađa fakultet kao njeni vršnjaci. Ali to izgleda nemoguće...

Ovo takođe duboko pogađa njenu majku, Zejniju, koja živi sa brigom gde će njena ćerka završiti nakon što ona umre.

„Postavila sam pitanje Eminim nastavnicima i direktoru: ' Ema završava srednju školu, šta je sledeće za ovu decu kojoj je potrebna podrška dok ne dođe vreme da steknu samopouzdanje, da se zaposle.' Dok smo mi je u redu, ali šta kada nekima nedostaju roditelji, nema drugih puteva, niti obrazovanja niti zaposlenja, za nas je to glavna briga, gde će se ti ljudi zaposliti, gde će naći sebe u budućnosti. Veoma je teško...“

Žena u pedesetim godinama takođe govori o finansijskim teškoćama sa kojima se suočavaju kao porodica i nemogućnosti da se Ema leči na vreme.

„Za mene kao majku, bilo je veoma teško, bila sam nezaposlena, moj muž je bio nezaposlen, nismo imale prihoda za život. Bilo je potrebno lečenje, bilo je potrebno više da bi se istražio njen slučaj. Bilo je nemoguće, živele smo na jednom mestu, posle rata smo bili bez prihoda, bez ičega. Imali smo tri lekara, psihologa, ali nisu imali priliku da saznaju više.“

Za majku Zejniju, svaki dan je bolan i težak kada vidi svoju ćerku kako ostaje gotovo izolovana kod kuće.

„Bila je jako maltretirana, nije imala podršku. Nije bila spremna devojka, nije imala samopouzdanja da slobodno izlazi sa prijateljima, sama, usamljena, svaki put je plakala. Ove teškoće se nastavljaju, bez institucionalne podrške i svega toga. Devojka mi često kaže 'šta da radim, gde da se zaposlim', ja nemam dobre uslove da joj uvek ispunjavam zahteve. Svaki put kada izađe, pita gde da uzme, nemamo prihoda.

Sve vreme, majka i ćerka ostaju zajedno, jer se Zejnija plaši da će Ema biti zlostavljana od okruženja. Ona poziva državu da obuči njenu ćerku za zaposlenje.

Sama Ema svakodnevno se moli da će imati priliku da nastavi sa sportom i jednog dana postane dečji trener skijanja.

Ema i Zejnije Kabaši

Kimete Bekaj

Septembar 2025.godine​