Specijalna predstavnica Generalnog sekretara, takođe i šefica UNMIK-a, Karolina Zijadeh, u intervjuu za UN vesti na engleskom jeziku, govorila je o svom iskustvu tokom mandata i radu koji je UNMIK obavio za zajednice na Kosovu.

Među nezaboravnim trenucima, pominje otvaranje Centra Barabar u Prištini, otkrivanje murala o rodno zasnovanom nasilju, koji su kreirali mladi iz različitih zajednica.

Iako izazovi i dalje postoje, Kosovo me je naučilo da istrajnost pobeđuje, čak i u podeljenim društvima, i da nas uz poštovanje i pažnju može voditi na našem putu napred, seća se Zijadeh.

„Nadam se da će narod Kosova UNMIK videti ne kao nedostižnu birokratiju, već kao održivog partnera posvećenog ne samo političkom napretku, već i ljudskom dostojanstvu i inkluziji. Ostavljam ovu ulogu sa velikom zahvalnošću narodu Kosova, mojim partnerima i kolegama, i poverenju koje je omogućilo ovaj rad. Iako izazovi i dalje postoje, Kosovo me je naučilo da istrajnost pobeđuje, čak i u podeljenim društvima, i da nas uz poštovanje i pažnju može voditi na našem putu napred.“

1. U protekle tri godine vodili ste jednu mirovnu misiju UN-a u vremenu neprestanog geopolitičkog trvenja i delikatne unutrašnje dinamike. Kada se osvrnete na svoj mandat, koji momenti, veliki ili mali, najupečatljivije odslikavaju put izgradnje poverenja i angažovanja sa zajednicama na terenu? Da li je neki poseban prelomni događaj, ili neki tihi čin, pomogao pokretanju promene na širem planu?

Kada pogledam unazad na prethodne tri godine, ono što je najupečatljivije nisu zvanični ključni događaji ili politički sastanci, mada i oni imaju svoje mesto, već oni skromniji, ljudski momenti u kojima poverenje, koje je često teško dostižno, počinje da poprima svoj konkretan oblik.

Jedan takav momenat bilo je svečano otvaranje Barabar Centra u Prištini. Nije to bilo samo otvaranje objekta već vrhunac dugogodišnjeg slušanja, sastajanja i ohrabrivanja zajednica da se međusobno angažuju na način na koji one žele. Ono što ovaj centar čini zaista snažnim je činjenica da ga nisu stvorile UN, već je nastao u partnerstvu sa lokalnim organizacijama, a to su Integra i CASA, koje predstavljaju različite delove Kosova i koje su odlučile da zajedno predvode ovu inicijativu.

Sećam se da sam na otvaranju, dok sam stajala i gledala prostoriju ispunjenju sa preko 250 ljudi, od građanskih aktivista i omladinskih lidera do međunarodnih eksperata i zvaničnika, pomislila – ovako izgleda stvarna promena. U trenutku su uobičajene podele ustupile mesto zajedničkom osećaju svrhe i vlastitog delovanja. I ne zato što smo ljudima rekli da veruju jedni drugima, već zato što smo stvorili prostor gde mogu da izaberu da to i urade.

Naravno, poverenje se ne gradi samo na jednom događaju. Razvijalo se kroz konstantnost i prisutnost. Prošle su dve godine od otvaranja Centra, i za to vreme Barabar je značajno proširio svoje aktivnosti. U njemu je održano preko 220 multietničkih događaja kojima je prisustvovalo više od 17.000 ljudi. Taj momenat mi je pokazao da kada verujete u lokalno liderstvo i podržite zajednice u definisanju njihovog sopstvenog daljeg puta, pokrećete nešto što je mnogo održivije od bilo kog procesa vođenog izvana. Poverenje se ne dobija na dar, ono je stvar izbora. A kada ljudi zajedno naprave taj izbor, to menja sve.

Još jedan za mene nezaboravan trenutak je otkrivanje murala koji su napravili mladi iz različitih zajednica na temu rodnog nasilja. Stojeći tamo zajedno s njima dok se pred nama otkrivao taj umetnički rad, videla sam da jedan običan zid u srcu Prištine postaje snažan simbol svesti i zajedničke posvećenosti promeni—trenutak koji me je podsetio na to koliki uticaj ima aktivnost zajednica i koliko je važno dati glas mladim ljudima.

UNMIK je podržao više incijativa za izgradnju poverenja koje mlade ljude približavaju kroz muzičke, umetničke, sportske i društveno-korisne aktivnosti. U mitrovačkom regionu, Džez festival Mitrovica kroz jezik muzike zbližava ljude iz svih miljea, a u lokalnom fudbalskom kampu deca iz različitih zajednica mogu da se igraju i grade prijateljstva.

2. Kosovo nastavlja da balansira na krhkoj liniji između institucionalnog napretka i fundamentalnih tenzija. Koji su, po vašem mišljenju, bili najuticajniji događaji za unapređenje mira i stabilnosti, i koje spoznaje su stečene o ograničenjima i mogućnostima za očuvanje mira u jednom tako politički osetljivom okruženju?

Jedna od najotrežnjujućih lekcija bila je da se napredak u očuvanju mira ne ogleda uvek u uspešnim sporazumima ili javnom pomirenju. Ponekad je to tihi proces u kom se bitni prostori ustrajno drže otvorenim, pogotovo kada politička klima preti da ih zatvori.

Najbolji primer toga je naš rad koji se tiče Radne grupe za nestala lica (RGNL). Iako retko dominira u naslovnicama, mislim da RGNL danas predstavlja jednu od najznačajnijih platformi za podršku miru na Kosovu. Ona je jedan od malobrojnih funkcionalnih foruma gde Prištinu i Beograd povezuje humanitarno pitanje, i gde je fokus na dostojanstvu žrtava i na pravima njihovih porodica.

Od početka mog mandata, zaštita tog prostora bila je moj profesionalni i lični prioritet. Preko naše Kancelarije za ljudska prava, UNMIK nastavlja da pruža tehničku i političku podršku kako bi RGNL ostala aktivna i onda kad dijalog na višim nivoima oslabi. Imala sam priliku da iz prve ruke vidim koliko je bitno održavati taj humanitarni fokus, jer pitanje nestalih lica sve više postaje povezano sa pitanjem odgovornosti za vreme rata, pristupom arhivskoj građi i suprotstavljenim narativima.

Ta promena je donela izazove. Poverenje je urušeno, saradnja je usporena, a odlaskom partnera kao što je MKCK, čija je neutralnost bila od centralnog značaja, uneta je nesigurnost. Ali kada drugi smanje svoje učešće, mi moramo da ga pojačamo, ne da bi ih zamenili već radi dalje podrške. Dugogodišnje prisustvo UNMIK-a i neutralnost omogućuju nam da poslužimo kao mehanizam podrške u ovom delikatnom radu.

Ono što je meni jasno je da tehnički dijalog o pitanjima kao što su pristup arhivama ili identifikacija može da napreduje samo ako je utemeljen na proživljenom iskustvu porodica. Njihove potrebe ne smeju da budu zavisne od političkog zastoja. Zbog toga se stalno zalažem za pristup u kom je žrtva na prvom mestu, i za pravo porodica na dobijanje informacija, podrške i mogućnosti da se njihov glas čuje, ne samo simbolično već konstruktivno.

Ograničenja u očuvanju mira u okolnostima kakve su na Kosovu često su definisana mandatom i politikom. Međutim, mogućnosti leže u prostorima koje štitimo, glasovima koje jače podižemo i revnosnom radu od kog nećemo da odustanemo čak i kad je napredak spor.

3. Stalno ste isticali ulogu inkluzije u kontekstu izgradnje mira, posebno kroz agende Žene, Mir i Bezbednost (ŽMB) i Mladi, Mir i Bezbednost (MMB). Kako su ove agende pretočene u vidljive rezultate na lokalnom nivou, i kako izgleda njihovo konkretno sprovođenje kada su zajednice u središtu tog procesa?

Inkluzija nije samo načelo, već i praksa koja se mora neprestano obnavljati, posebno u kontekstu Kosova gde zaostavština sukoba još uvek određuje ko govori, ko se čuje, a ko vodi.

Od mojih najranijih dana na funkciji specijalne predstavnice generalnog sekretara bilo je jasno da žene i omladina nisu samo akteri, oni su već bili graditelji mira i često sa margina mirno vodili proces. Moja uloga, i uloga Misije, bila je da se ti napori stave u prvi plan, ne kao simboličan gest već kao potvrda toga šta sve održivi mir iziskuje.

Tokom prošle godine, ova posvećenost je sa koncepta politike prenesena u praksu. U okviru agendi ŽMB i MMB, podržali smo desetine inicijativa na nivou zajednica, koje su uključivale 36 programskih aktivnosti i 23 projekta izgradnje poverenja, kojima se žene i mladi ne dovode samo za sto već često i na njegovo čelo. Ne radi se o jednokratnim inicijativama, budući da su osmišljene s ciljem da vremenom izgrađuju liderstvo, razvijaju mreže i menjaju norme.

Vredna pamćenja je i serija Globalnih otvorenih dana o ženama, miru i bezbednosti. Ovi forumi nisu bili ceremonijalnog karaktera; naprotiv, pružili su radni prostor gde su žene iz svih segmenata društva, uključujući i one iz nevećinskih zajednica, dale konkretne preporuke za preoblikovanje lokalnih politika, poboljšanje rodne inkluzivnosti u donošenju politika i suočavanje sa svakodnevnim barijerama. Njihova jasnost i upornost bili su izvanredni: U ovoj agendi nije reč o simbolici, već o strukturi, vlasti i zastupljenosti.

Vredno iskustvo za mene bilo je učešće u Mentorskom programu za buduće lidere, koji je UNMIK pokrenuo u partnerstvu sa entitetom UN Žene na Kosovu i Univerzitetom u Prištini. Bilo je inspirativno videti povezivanje 25 mladih žena sa iskusnim mentorima i kako razvijaju svoje liderske veštine, stiču samopouzdanje i grade jake mreže.

Istakla bih još i godišnju Skupštinu mladih u UN, koja okuplja mlade ljude sa celog Kosova i iz regiona koji su željni da naprave promenu. Taj inspirativni forum ohrabruje omladinu da razmenjuje ideje, razvija liderske veštine i preduzima konkretne korake ka boljoj budućnosti. Kroz žive diskusije i projekte, ti mladi lideri stvaraju pozitivne promene u svojim zajednicama i pokazuju snagu mladih da vode Kosovo ka napretku.

Tokom godina UNMIK je aktivno unapređivao svoju misiju koristeći svoje nadležnosti da pospeši vođenje dijaloga i izgradnju saradnje između aktera. Takođe, u partnerstvu sa lokalnim i međunarodnim organizacijama, sa OEBS-om, EULEKS-om i Timom UN na Kosovu, UNMIK je podržao inicijative kojima se promovišu dijalog zajednica, inkluzivno upravljanje, građansko učešće, ljudska prava, reforma pravosuđa, osnaživanje mladih, obrazovanje i rodna ravnopravnost.

U novembru 2023, na Forumu Ujedinjenih nacija za izgradnju poverenja na Kosovu, održanom u Solunu, u Grčkoj, okupili smo 120 predstavnika iz različitih zajednica, civilnog društva, medija i institucija. Oni su zajednički izradili 27 jasnih i praktičnih preporuka za promovisanje inkluzije, pravde i saradnje zajednica.

Od 2019, uz podršku UNMIK-a, Kosovski pravni institut pružio je besplatnu pravnu pomoć u preko 1.500 sudskih predmeta—dajući vitalnu podršku onima kojima je potrebna, uključujući žene i nevećinske zajednice. Veoma smo ponosni na ovo partnerstvo i na stvarni učinak koji nastavlja da ostvaruje.

Uvek sam govorila da čuvati mir danas ne znači samo biti prisutan već i imati svrhu. Svrha znači promišljeno i istrajno stvarati prostor za one koji su već dugo isključeni. To znači slušati sa smernošću, postupati sa doslednošću i ulagati sa razumevanjem da inkluzija nije milosrđe, ona je strategija. Kad vidim napredak kod lokalnih NVO ili jačanje ekonomske otpornosti žena ili kako dijalozi mladih ljudi probijaju etničku izolovanost, vidim budućnost izgradnje mira na delu. Usporenije je, da, ali je produbljenije, i u rukama onih ljudi čijem interesu i treba da služi.

4. Radili ste u postkonfliktnim i duboko podeljenim društvima. Koliko su takva iskustva oblikovala Vaš rad? U razdobljima stagnacije ili ćutanja, koja su Vam lična gledišta pomogla da ostanete staloženi, i kako je to kvalitativno doprinelo Vašoj sposobnosti da se snađete u društvenom i istorijskom rascepu na Kosovu?

Rad u postkonfliktnim, podeljenim društvima uči da napredak retko kad ide pravolinijskim putem. Taj put je često vijugav, ponekad bolno miran. Ima dugih etapa kada se ništa ne pokreće. Dijalog je prekinut. Poverenje pokidano. U takvim trenucima može se lako osetiti težina istorije koja pritiska sa svih strana.

Ipak, tokom godina sam naučila da cenim te pauze, da pažljivo oslušnem ono što nije rečeno. Na prostorima obeleženim traumama, ćutanje nije odsutnost već svedočenje. Ono nosi bol, nepoverenje i neizgovorene istine. Ako se protivimo ispunjavanju tog ćutanja našim narativima, to nas može uputiti u ono što sledi.

Ono što me je održalo staloženom je posvećenost konzistentnosti i da se pojavim da pokažem da sam tu, pogotovo kad pregovori stanu ili tenzije rastu. Takođe duboko verujem da prvo treba slušati pa govoriti. Društveno i političko tkivo Kosova je izuzetno kompleksno. Za nalaženje puta kroz njega potrebno je odbaciti pretpostavke, uložiti vreme, steći poverenje i razumeti da svaka zajednica nosi različito sećanje na iste događaje.

To znači graditi mirne odnose, sretati se s ljudima tamo gde su i pustiti lidere zajednica, preživele i omladinu da pokažu gde je pravi rad, da nije samo za pregovaračkim stolom, već i u učionicama, ženskim zadrugama, omladinskim grupama i informativnim mrežama u kojima poverenje ili hvata koren ili ga je sve manje.

Naučila sam da se napredak često ne dešava u formalnim okvirima, već kroz dela istrajnog izgrađivanja mostova i kroz otpornost zajednica koja će trajati dugo nakon što naslovne stranice počnu da se bave drugim vestima. Ovim saznanjem sam se vodila u vršenju moje čelne funkcije, fokusirajući se ne samo na političko angažovanje već i na negovanje povezanosti sa običnim narodom jer se time održava mir.

5. Sada kada predajete kormilo i krećete u sledeće poglavlje svog života, kakvo biste nasleđe želeli da ostavite, ne samo Misiji već i regionu i ljudima koji imaju poverenje u ovu instituciju? I kakav biste savet dali onima, posebno mladim graditeljima mira, koji će nastaviti taj rad u svetu u kom je i sam multilateralizam pod pritiskom?

Dok se pripremam da predam svoju dužnost ne razmišljam o medijskim naslovima ili [oproštajnim] rukovanjima, već o trenucima kad poverenje počinje da se razvija.

Ako postoji nasleđe koje bih želela da ostavim, to je pouzdanost i posvećenost jedne institucije koja je bila prisutna, koja je slušala i koja je ostajala angažovana čak i kad je put napred bio nejasan. Nadam se da narod Kosova vidi UNMIK ne kao distanciranu birokratiju već kao postojanog partnera koji nije posvećen samo političkom napretku već i ljudskom dostojanstvu i inkluziji.

Tokom mog službovanja ovde, radila sam na stvaranju prostora za dijalog, i da omladina i žene predvode po svojim uslovima. Tražila sam da se zaštite oni prostori koji su krhki a od vitalnog su značaja. Iznad svega, nastojala sam da obezbedim da Misija pruža podršku zajednicama uporedo a ne jednima pre drugih. Ako ovaj duh zajedničke odgovornosti ostane deo DNK UNMIK-a, biću duboko zahvalna na tome što sam i ja dala svoj doprinos.

Poruka sledećoj generaciji graditelja mira, posebno onima koji su tek na početku tog puta: Ne gledajte na ćutanje kao na neuspeh, ni na spori napredak kao na nedovoljan učinak. Mnogo toga u izgradnji mira dešava se tiho, u slušanju, u dugoročnom naporu da se izgradi poverenje. Naša uloga nije da imamo sve odgovore, već da nastavimo da podržavamo proces dok ne postane moguće da lokalna rešenja sama procvetaju.

Napuštam svoju funkciju sa ogromnom zahvalnošću narodu Kosova, partnerima i kolegama, i za poverenje koje je ovaj rad učinio mogućim. Iako izazovi ostaju, Kosovo me je naučilo da otpornost opstaje, čak i u podeljenim društvima, i da uz poštovanje i pažljivost može da pokrene dalji napredak.