Povodom 30. godišnjice Deklaracije 2. jula novinar Nuhi Bitići podelio je trenutke iz vremena kada su se albanski delegati Skupštine Kosova pripremali da usvoje važan dokument kojim se proglašava nezavisnost Kosova od Srbije.   U „Ratnoj knjizi“ Nuhi Bitići iznosi detalje iz perioda tog vremena kada je zajedno sa ostalim kolegama Prištinske televizije (TVP) pratio istorijske sastanke Skupštine.   Bitići podseća da su albanski novinari dodeljeni da pokrivaju istorijski sastanak 2. jula mobilisani zajedno sa snimateljima i drugim tehničkim osobljem kako bi ga predstavili gledaocima.   Dana 2 jula 1990. albanski delegati krenuli su u zgradu Skupštine Kosova, glavne i bočne ulaze, da bi prisustvovali sastanku Skupštine Kosova, ali policija ih je zaustavila na zahtev Beograda i policija je opkolila zgradu Skupštine Kosova.   Sastanak albanskih delegata održan je ispred bočnih vrata Skupštine, pod strogim merama srpske policije.   Bitići kaže da je bilo nemoguće sprečiti njegovo držanje, jer su albanski delegati ovom prilikom izrazili volju većinskog nadoda Kosove.   „Oni su takođe imali podršku intelektualaca i Albanske Političke Alternative. Sastankom je predsedavao delegat iz Prizrena, Bujar Đurđeala, dok su delegati jednoglasno usvojili Ustavnu deklaraciju o Nezavisnosti Kosova, koju je pročitao Muharrem Shabani, "piše on.   Prema ovoj ustavnoj deklaraciji Kosovo je proglašeno samostalnom jedinicom unutar Jugoslovenske federacije. Ovaj događaj predstavlja istoriju protivljenja Beograda šovinističkoj i diskriminatorskoj politici prema kosovskim Albancima, a odjeknuo je silno, ne samo na Kosovu.   U nastavku donosimo odlomke iz "RATNE KNJIGE" autora Nuhi Bitići, objavljenog u martu 2019.   Tokom maja i juna 1990. godine, zajedno sa ostalim kolegama Prištinske televizije (Muhamet Mjeku, Ali Alaj, Enver Maloku, Tahire Govori i drugim kolegama) pratili smo istorijske sastanke Skupštine. Predsjedavajući Skupštine bio je Đorđe Božovič a  zamjenik predsjedavajućeg bio je Ilaz Ramajli. Bio sam u dvorani kao novinar, a albanski delegati bili su vrlo aktivni, posebno Ruzhdi Bakalli, Ramadan Kelmendi, Skender Skenderi, Muharrem Shabani, Bujar Đurđealo, Feride Hiseni, Selvije Đinaj, Adem Mikullovci, Đemajli Bajra, Daut Krasnići, Daut Jašanica, Ćazim Kelmendi, Imer Gaši, Nazmi Kelmendi i mnogi drugi delegati insistirali su da se na dnevni red uvrsti zahtev za usvajanje ustavne deklaracije, prema kome će Skupština Kosova proglasiti nezavisnost od Srbije. Dana 24. i 25. juna 1990. kao novinar TVP-a bio sam u sali sa kolegama i pratili smo tok istorijskog sastanka Skupštine. Božović nije dozvolio nikako da ovaj zahtev bude uključen kao posebna tačka dnevnog reda Skupštine Kosova.   On je prekinuo sastanak i zatražio da delegati napuste dvoranu i zajedno sa njima i novinari. Srpsko obezbeđenje zahtevalo je da tehnička i novinarska ekipa TVP-a napusti dvoranu, ali mi smo bili odlučni da ne napuštamo salu dok su delegati Skupštine unutra. Sjećam se trenutka kada je  po Božovićevom nalogu, srpsko obezbjeđenje isključilo struju u dvorani i smračilo se, ali tehički tim je aktivirao generator koji smo imali i dvorana se osvetlila, tako da smo mogli da snimimo čitav tok skupštinske sednice.   Prijetila nam je srpska bezbednost da isklučimo reflektore u dvorani i izvadimo van kamere i reflektore iz hodnika. Ali i ja i moje kolege nastavili smo ostati u hodniku sa svim delegatima. To je bila snažna podrška ekipe TVP delegatima, signal da albanski delegati ne treba da odustanu, već da ostanu tamo sve dok se ne ispune njihovi legitimni zahtevi.   Zamenik predsednika Skupštine Kosova Ilaz Ramajli imao je čvrst stav da ne napušta dvoranu, ali je Božović ostao predsedavajuči ne dozvolivši da ga Ramajli zameni. Jusuf Zejnullahu, koji je tada bio predsednik tadašnje Vlade, kako se zvao tadašnji predsedavajući Izvršnog Veća Kosova, ušao je u dvoranu Skupštine Kosova oko 03:00 ujutro i podržao albanske delegate u njihovim legitimnim zahtevima. Sastanak je prekinut nakon nekoliko minuta, pošto je postignut "dogovor" između Jusufa Zejnullahua i Slobodana Miloševića da će biti održan nekog drugog dana, 2. jula 1990. godine.   Ustavna deklaracija od 2. jula 1990. godine   Ujutro 2. jula 1990. albanski delegati krenuli su u zgradu Skupštine Kosova, na glavni ulaz i bočni ulaz, kako bi prisustvovali sastanku Skupštine Kosova. Ali policija uz dirigovanje  Beograda, nije im dozvolila da uđu.   Policija je opkolila zgradu Skupštine Kosova. Zajedno sa Alijem Alajem, Enverom Malokuom, Tahirom Govorijem, Silejmanom Gašijem, Dajanom Toskom, Asllanom Bajramijem, Silejmanom Shaćirijem, Mahmutom Ređepijem, Rrustemom Gašijem i drugim novinarima imenovani smo da pratimo istorijski sastanak Skupštine Kosova 2. jula 1990. za TVP.   Svi smo bili mobilisani sa snimateljima i drugim tehničkim osobljem da pratimo ovaj susret i da ga predstavimo gledaocima. Znali smo da pratimo istorijski događaj.   Kao što je poznato, sastanak albanskih delegata Skupštine Kosova nije održan u sali Skupštine, već ispred bočnih vrata Skupštine, pod strogim merama srpske policije.   Bilo je nemoguće sprečiti njegovo držanje, jer su albanski delegati ovom prilikom izrazili volju većinskog naroda Kosova. Takođe su imali podršku intelektualaca i Albanske Političke Alternative. Sastankom je predsedavao delegat iz Prizrena, Bujar Đurđeala, dok su delegati jednoglasno usvojili Ustavnu deklaraciju o Nezavisnosti Kosova, koju je pročitao Muharrem Šabani.   Prema ovoj Ustavnoj Deklaraciji Kosovo je proglašeno samostalnom jedinicom unutar Jugoslovenske federacije. Ovom prilikom sam imao nekoliko razgovora za TVP sa delegatima Ademom Mikullovcima, Sabri Hašanijem, Đemajli Bajrom, Agimom Haskajem i Đevatom Pllanom. Ovaj događaj obeležio je istoriju protivljenja  šovinističkoj i diskriminatorskoj politici Beograda prema Kosovskim Albancima. Veliki je odjek bio ne samo na Kosovu.   Kako sam se suočio sa srpskom policijom 2. jula 1990. godine   Posle istorijskog sastanka Skupštine Kosova, bez planiranja, u redakciju, na sopstvenu inicijativu, poveo sam snimatelja Leonarda Mullićija i izašli smo u centar grada, ispred nekadašnjeg hotela „Bozhur“ - „Iliria“ (danas „Sviss Diamond“) i počeli smo sa snimanjem nekih mišljenja građana, kako su dočekali osvajanje Ustavne Deklaracije Skupštine Kosova.   Zaustavio sam šetajućeg građanina, veterana obrazovanja u Prištini, Hameza Gašija iz Ćabićija u Klini, koga sam počeo pitati: "Kako ocenjujete to da je Skupština Kosova odobrila Ustavnu Deklaraciju o Nezavisnosti Kosova?" Međutim, komandant srpskih specijalnih snaga Marko, koji je stigao iz Srbije (Kraleva), stalno me je pratio.   On se umešao i moj sagovornik nije imao hrabrosti da odgovori, jer je srpska policija pretila da će pucati na njega,mene i mog kamermana.   Međutim, nisam se povukao i insistirao na tome da se Hamez Gaši odgovori, ali kada je video komandanta srpske policije koji zahteva da se snimanje zaustavi, on je stao. Zamolio sam komandanta policije za razumevanje da održim ovaj razgovor, ali on nije dozvolio, naređujući: "Prestani da snimaš!"   Komandant je nasilno prekinuo snimanje razgovora u prisustvu mnogih građana, koji su sa velikim interesovanjem pratili rad ekipe TVP. Ja sam mao u ruci dva primerka Ustavne Deklaracije o Nezavisnosti. Kad me je ugledao, komandant je tražio da mu dam jedan. Namjerno mu nisam davao Deklaraciju, već sam mu rekao: „Ustavna Deklaracija je za mene i dali su mi je delegati Skupštine. Ja nisam ovlašćen da vam ga dam. " Nisam želeo da mu dam  svojim rukama, pa sam mu rekao: "Idi i traži od delegata Skupštine Kosova, jer su samo oni nadležni za to!" Komandant nije uzeo nasilno moju Ustavnu Deklaraciju, a ja sam nastavio da uzimam mišljenje građana na neko drugo sigurnije mesto, gde nije bilo policije. Uprkos velikim preprekama od strane srpske policije, snimio sam razgovor sa Hamezom Gašijem, dok su ostale kolege razgovore s drugim građanima u vezi s Ustavnom Deklaracijom i specialnu hroniku emitovali  smo u Centralnom Dnevniku TVP, u 19.30, 2. jula. 1990.   Izveštavanje svih novinara TVP sa ovog istorijskog događaja bilo je na visokom profesionalnom nivou i imalo je odjeka u javnom mišljenju. Ovom prilikom želim da naglasim izvanrednu ulogu TV novinara u Prištini, Radiju Priština, ali i u drugim medijima toga vremena - „Rilindja“, „Zeri Javor“, „Škendija“, „Fjala“ i drugi časopisi koji su uprkos pritisku i pretnjama državnog srbskog aparata Srbije, uspeli da uspešno završe svoju misiju.