„Godina mraka” je vreme kada je poslednji put očima videla boje sveta. Takvih je za Mimozu Zejnulahu bilo dvanaest meseci 2012. godine, kada je potpuno izgubila vid.

Ono što joj se desilo usled iznenadnog zdravstvenog problema, nije joj u potpunosti uništilo nadu. Godinu dana kasnije, ustala je mnogo jača. Danas 44-godišnjakinja uspeva da vidi i ostatak sveta, osvetljavajući svaki svoj dan.

Umetnost, poeziju, muziku, glumu... sve je prekinula u godini kada je izgubila vid.

Ispovest Mimoze, koja je u to vreme imala 31 godinu, je potpuno posebna. Kao i dani koje je proživela, puni izazova i poteškoća.

„Godinu 2012. nazvala sam godinom mraka za sebe, jer sam tada bila potpuno i praktično slepa. 2010. godine su počeli problemi sa zdravljem očiju, 2011. godine sam nastavila lečenje, ali nije bilo oporavka, a 2012. me je zatekla skoro 100% slepu. I ovo vreme je bilo najteže u životu koje sam proživela kao osoba, jer, imajući u vidu da sam bila devojka koja je bila veoma aktivna, koja je radila mnogo poslova u isto vreme i imala mnogo snova pred sobom, a onda ostala potpuno u mraku, bilo je izuzetno teško i tada sam se zaustavila i pitala sebe 'kojim putem treba da krenem?', 'treba li možda da odustanem ili da nastavim dalje?” Bila je to izuzetno teška godina za mene, izuzetno duboko promišljanje, a mnogo stvari sam u to vreme radila radi drugih.  Možda sam živela radi porodice, radi drugih ljudi, kako bih im dala primer da moraju da se podignu”.

Od osmog razreda radila je mnogo volonterskog posla, a prošle godine proglašena je i volonterkom godine u gradu Vitini.

Bila je pasivna i skoro izolovana tokom godine kada je izgubila vid, kada se vreme za Mimozu zaustavilo.

„Trebalo mi je vremena da prihvatim sebe, kao da sam pauzirala i nisam se bavila različitim aktivnostima, jer sam jednostavno bila veoma aktivna osoba. Kao da sam stala i nisam želela da se uključujem jer se nisam osećala sigurno ako bih htela da se uključim, a šta ja sada mogu da radim u ovom stanju u kom sam. I pauzirala sam dok nisam počela da se osećam izolovano. Počeo je da mi nedostaje aktivan život, jer osoba koja je imala veoma aktivan život, a zatim se ograniči samo na posao, a sa posla kući, a iz kuće na posao, kada si slep, imaćeš pratioca koji će te voziti automobilom i dovoditi automobilom. Ovaj deo učinio je da se osećam kao zatvorena osoba – da te odvezu automobilom, dovezu na posao, vrate i ponovo odvezu kući. Imaš manje društvenog života i ovo je počelo da me čini da se osećam izolovano, i počela sam da dozivam razum i da kažem sebi: 'Da li ćeš da pokreneš sebe, da li ćeš da pomogneš sebi i drugima ili ćeš imati posledice?'”

Postepeno je počela da se vraća aktivnostima koje je radila ranije.

Nakon završetka rata, Mimoza iz Vitine nije imala mogućnost da nastavi fakultet zbog ekonomskih uslova.

Prošla je godina dana od gubitka vida, dok nije odlučila da postane deo organizacije slepih osoba u Gnjilanu, a zatim da započne i studije Opšte psihologije na Univerzitetu u Prištini.

Pre početka studija, radila je kao medicinska sestra u Glavnom centru porodične medicine u Vitini. San o nastavku fakulteta sledila je upravo nakon što je izgubila vid. A nedavno je licencirana i kao klinički psiholog.

Ona vodi i organizaciju „You can do” (Ti to možeš) čiji je cilj osposobljavanje mladih osoba sa invaliditetom.

Svoj povratak u život povezuje s upisom na fakultet i ispunjenjem starog sna.

„Godine 2013. upisala sam fakultet i na neki način to je bio moj povratak, koji me je, osim što me je probudio iz letargije u kojoj sam ostala i nisam znala šta da radim, ispunio i stari san koji sam čekala da ostvarim, i bio je poput izuzetno velikog emocionalnog stuba. Odluka da nastavim fakultet me je izuzetno podigla i učinila me veoma jakom da nastavim i radim s onim mogućnostima koje imam. Zatim sam imala dobre rezultate i na fakultetu, i angažovala sam se i u drugim organizacijama slepih kao aktivista, kao i uvek, da bih pomogla drugima i da bih im, putem svog modela, ali i pružanjem ruke pomoći, dala onima koji trenutno ne vide svetlost, kao što sam ja imala potrebu godinu dana ranije”.

Teške godine pune izazova za ostvarenje sna o studiranju.

Nedostatak literature, diskriminacija i anksioznost da neće imati pratioca za odlazak na fakultet...

„Nikada se nisam brinula kako da naučim debelu knjigu kada je uzmem u ruku, ali glavni problem je bio ko će mi pročitati knjigu da bi bila pristupačna. Jer u to vreme nisam znala da postoji mogućnost skeniranja knjiga. Vremenom, upoznavajući se s kolegama koji su ranije studirali, kada sam se integrisala, sama sam videla da je moguće skenirati knjige i za master je onda bilo mnogo lakše da studiram jer sam imala sve knjige u digitalnom obliku. Ali za osnovne studije (Bachelor) mi je bilo veoma teško, jer je glavni izazov bio pronaći pratioca, osobu koja bi me pratila od doma do fakulteta, što je bio poseban izazov. Uvek sam imala anksioznost da ako me pratilac ostavi, kako ću otići na fakultet i kako ću se vratiti, a drugi izazov je bila literatura, ko će mi pročitati knjigu.”

Nikada nije pomislila da odustane, Mimoza je sa "čeličnom voljom" uspela da završi studije, štaviše, sa pečatom uspeha.

„Imaš poteškoće jer ako ti je neko čitao materijal dva sata, moraš da ga preslušaš celih dva sata da bi došao do kraja, dok drugi student može da prelista naslove i pronađe deo kojeg se ne seća. To je bio izazov sam po sebi, čitala sam satima, slušala sam materijale satima da bih još jednom došla do pitanja kojeg se nisam setila, ali imala sam čeličnu volju i nikada nisam pomislila da odustanem. Moj cilj je uvek bio da naučim po svaku cenu, a to kako ću naučiti ili koliko sati ću biti budna nije bio nikakav problem jer sam se budila u 3 ujutru, i kad sam se budila, nastavljala sam da čitam i dolazila sam do mesta gde mi je nedostajala informacija koje se u tom trenutku nisam setila. Tako da se ne bih osramotila pred profesorom i dala netačan odgovor”.

I na poslu je morala da se prekvalifikuje/preusmeri, jer je u vreme kada je izgubila vid bila medicinska sestra.

„Na poslu, kada sam izgubila vid, morala sam da se prekvalifikujem da bih uspela da pronađem sebe s novim poslom ili da dam bolji doprinos tamo gde jesam. Jer sam bila medicinska sestra i kada izgubiš vid, i dalje imaš mogućnost da radiš kao medicinska sestra, ali su ti mogućnosti malo ograničenije, jer u Glavnom centru porodične medicine postoje sobe za savetovanje i tu možeš dati svoj doprinos.”

Uprkos velikim postignućima, Mimoza se i danas suočava s izazovima. Ona nailazi na velike poteškoće u kretanju, pošto država ne nudi socijalne usluge za slepe osobe.

„Ako nema ko da te prati, ostaješ pasivan. Ali meni pomaže porodica, roditelji, otac, brat, snaja, ko god je slobodan za mene. Država nam nudi smešnu podršku, jer s tom podrškom koju nam je država do sada nudila, ja nikada ne bih uspela da se školujem, ne samo ja, nego niko drugi. Jer kad sam bila studentkinja, država mi je davala 100 evra, zatim 125 i plus 125 evra pratiocu. Pratioc nikada neće doći za 125 evra, jer on gubi dan zbog tebe. I to je pomoć koju ti država daje. Sada dobijamo ukupno 300 evra, 150 evra ja, 150 evra pratilac. Što je ponovo veoma mala i veoma smešna suma, koja je ispod prosečne plate. Pratilac mora da se bavi tobom ceo dan i on ne radi, on ne može da živi sa 150 evra. To je nedostatak, jer na Kosovu slepi ne mogu da se osamostale u smislu da, ako želiš da radiš, moraš da platiš pratioca ili taksi ”.

Mnoge neprospavane noći da bi ostvarila svoj cilj, ali i danas ona kaže da ljudi nemaju očekivanja od osoba sa invaliditetom.

„Loša strana društva je što imaju veoma niska očekivanja od osoba sa invaliditetom. Ako se negde predstaviš kao osoba sa invaliditetom, oni te a priori vide kao teret društva dok te ne upoznaju kao osobu. U trenutku kada te upoznaju kao osobu, možda promene očekivanja za ovu kategoriju. Ali u početku su njihovi utisci takvi i ako im ti kažeš da možeš da radiš taj posao, oni kažu 'ne, ti ne možeš', umesto da kažu da su tu za tebe i da ti daju podršku i kada ti kažeš 'ne mogu', oni ti kažu 'da, možeš, jer ja sam ovde da ti pomognem'. Kod nas se dešava suprotno, ti se boriš da izađeš na videlo, a oni ti kažu 'ne, ali možda ne možeš, jer imaš tu poteškoću'.”

Mimoza Zejnullahu iz Vitine kaže da roditelji dece sa invaliditetom žive sa anksioznošću ko će se u budućnosti brinuti o njima.

„Da više veruju u te ljude i da im daju priliku. Znam kakav stres i anksioznost imaju majke koje imaju decu s posebnim potrebama, one nikada nisu mirne. One će umreti sa anksioznošću gde će ostaviti decu i ko će se brinuti o njima. Ovu anksioznost mi moramo da pokušamo da otklonimo tim majkama, da ih uverimo da ako sutra ne budu tu, njihovo dete će biti dobro. Ja ću se brinuti i država stoji iza toga. Taj posao moramo da postignemo da uradimo kao država i kao institucije.”

    Mimoza Zejnulahu     Jul 2025