I pored toga što su prošle 23 godine od oslobođenja, građani Kosova ovaj dan pamte kao jedan od najradosnijih dana u svom životu. Ali posle svih ovih godina izražavaju nezadovoljstvo dostignućima zemlje, rekavši da mora da se radi više. Sabri Redža je rekao za KosovaPres da ovaj dan pamti kao jedno čudo, dok je dodao da nema dovoljno aktivnosti za obeležavanje ove godišnjice.   „Sećam se toga kao čuda. Sad mi se čini sramota bez manifestacija, sa nekim zastavama nekad nacionalnim a nekad državnim. "Nema zastava ispred prodavnica, institucija", rekao je on. Rahim Đionfci, drugi građanin, rekao je da je to bio jedan od najsrećnijih trenutaka u njegovom čitavom životu.   „Bio sam u Makedoniji kao izbeglica, nema veće radosti od tog dana, 13. nema u Prištini. „Velika radost uz pesme i muziku“, rekao je on. On je dodao da, iako su prošle 23 godine od oslobođenja, ova Vlada ništa ne radi.   „Do sada smo bili donekle zadovoljni ovim Vladama, ali sa ovom Vladom od kada je došla ništa ne funkcioniše, laže narod. Velika je inflacija, svi to vidimo. Sramota za ovu Vladu, sramota za Albina Kurtija, on je lagao ovaj narod", rekao je on. Drugi građanin kaže da je to velika radost za sve ljude, dok je dodao da je trebalo više raditi i ne biti sebični.   „Velika radost za sav narod, tj. velika informacija za albanski narod posle 2 hiljade godina, ujedinjenje zemalja... Apsolutno ne, moglo je mnogo više, mi smo pali na sebičnost, naše rukovodstvo. tj. Naše rukovodstvo je posle rata svoj interes stavilo ispred nacionalnog i mnogo oštetila narod“, rekao je on. Atde Geci, drugi građanin, kaže da je to veliki događaj za kosovski narod, dok je dodao da formiranje države zahteva žrtvu.   „To je događaj koji se dugo očekivao, epohalni događaj, veliki događaj za naš narod, za Kosovo... Formiranje države zahteva žrtvu, stoga je Kosovo na dobrom putu, na pravu stranu, probleme ima unutra, hiljadama godina pokušava da bude ono što jeste, došlo je do smanjenja naše domovine", rekao je on. Dana 12. juna 1999. godine, nakon 78 dana bombardovanja Zapadne vojne alijanse predvođene Sjedinjenim Državama, protiv ciljeva srpsko-crnogorske vojske na Kosovu u Srbiji i Crnoj Gori, NATO trupe su ušle na Kosovo u okviru mirovne misije KFOR, čime je okončan rat koji je trajao skoro dve godine između albanskog ustaničkog stanovništva organizovanog u redove Oslobodilačke vojske Kosova i srpsko-crnogorskih vojno-policijskih okupacionih snaga. Cenjen od onih koji su ga doživeli kao dan oslobođenja i kao jedan od najvećih dana u istoriji Kosova, 12. jun, iako nije poznat kao zvanični praznik, dan je kada će se vojne i svetske diplomate setiti kao jedan dan kada je zamalo počeo sukob Zapada i Rusije, dan, kako je rečeno, “ mogao da započne Treći svetski rat“. Prvi NATO vojnici koji su ušli na Kosovo 12. juna bili su norveške specijalne snage i pripadnici britanske specijalne vazdušne službe, suočeći se sa ruskim trupama koje su dan ranije 'iznenada' zauzele aerodrom Priština sa ciljem podele Kosovo. Rusija je imala za cilj da pošalje hiljade pojačanja iz vazduha, ali su nakon intervencije Vašingtona, Bugarska, Mađarska i Rumunija odbile zahtev Moskve da iskoriste njihov vazdušni prostor. Posle američko-britanske blokade aerodromske piste, rusko Ministarstvo spoljnih poslova nazvalo je intervenciju svojih vojnika „greškom“. A sve ostalo je već istorija. Ulazak NATO-a vratio je preko milion Albanaca na Kosovo. Ulazak NATO vojnika otvorio je put povratku u svoje domove i zemlju više od milion raseljenih kosovskih Albanaca od desetinama zemalja i tri-četiri kontinenta sveta. Do sada je blizu 500.000 pripadnika mirovnih snaga mnogih zemalja, uglavnom sa Zapadu, služilo na Kosovu, udaljeni od svojih porodica i najmilijih i žrtvujući deo svojih života za slobodu, bezbednost i mir na Kosovu.