„Stvarno mi nedostaje ići u školu.

„Da je bilo potrebno, dao bih joj i noge i ruke“...

Uvek je sanjao o svetu bez ograničenja. Njeno detinjstvo nije bilo kao kod drugih vršnjaka. Bljerina se kreće samo u kolicima, gotovo svaki put u pratnji oca.

Njena priča počinje sećanjima iz seoske škole, gde je završila devetogodišnju školu.

Bljerina Krasnići

„Normalno da sanjam da se vratim u školu. Sada sam upisana u 10. razred ali zbog pristupa ne idem....stvarno mi nedostaje ići u školu. Nedostaju mi drugari, prijateljice...

Osamnaestogodišnja devojčica iz prištinskog sela Graštica suočava se sa izazovima i društvenim preprekama. Nikada ne krivi druge, čak i ako je čula reči koje su je mnogo povredile.

Krasnići: Kad sam bila mala rekli su 'ajde da srušimo Bljerinu'

(Video)

"Kad sam bila mala, govorili su mi 'ajde da srušimo Bljerina' i drugih stvari, ali ja im inače ne zameram jer smo bili deca u drugom ili trećem razredu", nastavlja Bljerina ispovest.

Kretanje je osnovno pravo svakog čoveka na svetu. Međutim, Bljerina nije nastavila školovanje nakon završetka devetog razreda zbog nedostatka kosina u školama.

Ne u redovnom školovanju, ali odnedavno pohađa 10. razred samo sa razrednim ispitima.

212.000 učenika je upisano u osnovno i niže srednje obrazovanje na Kosovu .

Prema podacima Ministarstva obrazovanja,  oko 3700 dece je sa invaliditetom .

Međutim, nije poznato koliko je dece van školskih klupa.

Prema Ustavu Republike Kosovo, osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno.

„Javne institucije obezbeđuju svakom čoveku jednake mogućnosti za obrazovanje, u skladu sa njegovim posebnim sposobnostima i potrebama“, navodi se u Ustavu.

Bljerta Bajrami Marevci / Socijalni radnik u Handikosu – Gnjilane

Bajrami - Marevci : Najveći izazov je fizički pristup školama

(Video)

„Žene koje imaju decu sa smetnjama u razvoju ili devojčice i dečake sa invaliditetom, najveći izazov sa kojim se suočavaju tokom života, znači do 18 godina, jeste fizički pristup školama. Mnogima od njih je nemoguće da nastave školovanje zbog fizičkog pristupa, koji nažalost nedostaje u većini naših škola. Drugi izazov je prihvatanje u društvu, predrasude koje se javljaju u našem društvu“, kaže Bljerina Bajrami Marevci iz Handikosa u Gnjilanu.

Šesto dete porodice Krasnići, kojoj je dijagnostifikovana cerebralna paraliza, ima za cilj da jednog dana postane glumica.

Ona prima penziju od države, ali terapija koju preporučuje lekar svaki put premašuje ovaj iznos.

Ismailj Krasnići, Bljerinin otac

„215 ima penziju bez pomoćnika, 450 dobija ovako, lekove, lekove koje uzima svakog meseca, mora da ih ne uzme. Hteli mi to ili ne, izuzetak da ne računam izlaske automobilom ili ti izgubljeni dani koji idu tamo ili šta jedu i piju u gradu, ne računam. I ne računajući lekove, analize koje mora da radi na svaka dva-tri meseca, fizioterapiju. Sada Handikosov centar ne može da uključi svu decu na fizioterapiju, ali moraju urade sesiju od 20-30 evra. Psihologija je 20 evra i ima potrebu za logopeda sve košta. Ja lično računam da mi 800-900 evra mesečno nije dovoljno“, izjavljuje on.

Ovaj 50-godišnjak nije ostavio vrata a da nije pokucao da se ćerka oporavi. Mnogo je potrošio, ali mu država nikada nije pomogla.

„Veoma je teško, nije lako, ali ne možete to nikome da objasnite. Znaju samo oni koji imaju ovako decu kod kuće, drugima je teško objašnjavati. Svako može da prejudicira 'zašto ovo ne radiš, zašto ovo ne radiš', ne možeš ništa. Ni na koji način ne možete učiniti ništa, osim kako je Bog napisao“, kaže on.

Ovde postoji podela pogleda

Ni Resmija, koja odgaja ćerku Ljeandru, ne živi u boljim uslovima. Od rođenja, Prizrenka je primetila da se njeno dete ne razvija uporedo sa vršnjacima.

Resmie Morina, samohrana majka

„Nažalost, Leandra je povređena na porođaju i za to vreme njene bolesti su počinjale jedna za drugom. Nije hodala do pet i po godina“, priznaje Resmija.

Ljeandri je dijagnostikovana cerebralna paraliza i takođe pati od epilepsije. Pet godina nakon rođenja, operisana je u nadi da će se sve popraviti...

„Danas boluje od obe, ima cerebralnu paralizu i epilepsiju. Ljeandra raste... za Ljeandru, ja sam i majka i otac. Ljeandrin otac je umro i zaista smo u tom trenutku da neko ponudi pomoć. Bilo za Ljeandrine lekove ili za opremu koja joj je možda potrebna za školu. Svaka vrsta pomoći koju svako može da ponudi je dobrodošla... Ljeandra trenutno ima 150 evra invalidske penzije. Nešto  što ni terapija ne može da pokrije. Snimak glave košta 160 evra, kontrole 20 evra uključujući i lekove koje koristi i tegretol, nedostižni iznos jer istovremeno koristi i sirup "supermin" i najskuplji je, dostiže vrednost od 88-90 mesečno“, izjavljuje ona.

U nastojanju majke da odgaja svoje dete kao drugi, ona u velikoj meri trpi poteškoće koje njena 11-godišnja ćerka doživljava na svakom koraku na treći sprat škole - bez pratnje asistenta.

„Ne bih htela ništa drugo, da bi trebalo daka bih joj noge i ruke, samo da je vidim. Preuzela sav njen teret i njen bol, samo da ona bude kao njeni drugari i drugarice“, kaže ona.

Ministarstvo obrazovanja je ranije saopštilo da su preduzete neke radnje za pristup dece sa smetnjama u razvoju školama, gde je prošle godine izgrađeno 15 kosina, dok je ove godine planirana izgradnja još 18.

Nemogućnost pristupa javnim prostorima smatra se teškim kršenjem ljudskih prava.

Naim Ćeljaj, narodni advokat

„Na lokalnom i na centralnom nivou ne poštuju se standardi u slučaju davanja građevinskih dozvola za pristup osobama sa invaliditetom, čak ni u onim slučajevima kada su ti standardi postavljeni u saglasnosti, a građevinske dozvole nisu dovoljno praćene i nadgledane, isto se ne dešava samo u građevinama iz privatnog sektora već i iz javnog sektora što situaciju dodatno pogoršava. To se dešava i na javnim prostorima, u parkovima, na putevima, trotoarima i drugim prostorima... Prvo je nedostatak dovoljnih mera države da im garantuje pristup javnim prostorima. I mislim da je ovo ozbiljno kršenje ljudskih prava “, kaže on.

Ne institucionalna pomoć, ali u poslednje vreme na desetine slučajeva posećuju stručni timovi prve mobilne klinike u zemlji.

Uz podršku Kancelarije Evropske unije na Kosovu, projekat „Moja istorija, moje dostojanstvo“ realizuju Handikos Gnjilane, Inkluzioni , Handikos Ranilug i Centar za inovacije i razvoj u 12 opština regiona Gnjilana i Uroševca, uključujući i opštinu Novo Brdo.

Ovaj projekat se bavi rodno zasnovanom diskriminacijom i nasiljem među ženama i devojkama sa invaliditetom, kao i samohranim majkama dece sa smetnjama u razvoju.

Iz razloga poverljivosti , podaci korisnika usluge se ne objavljuju.

Arbenita Kastrati , psiholog u Handikos Gnjilanu

Bljerta Bajrami- Marevci, socijalni radnik u Handikosu -Gnjilane

„Na terenu smo četiri puta u toku nedelje, ostaje jedan dan u nedelji za prijavljivanje nedeljnog rada. Na terenu obilazimo slučajeve u regionu Gnjilana, Vitine, Kamenice, Raniluga i takođe opštinu Novo Brdo. Ovaj projekat obuhvata i region Uroševca. Usluge koje nudi mobilna klinika su socijalne usluge koje procenjuju potrebe. Ostvaruju se prve posete porodici, procenjuju se potrebe, zatim se raspoređuju zadaci u zavisnosti od potreba porodice. Pružaju se psihološke usluge, sestrinske i pravne usluge. Kod sestrinskih suluga podrazumeva se i obezbeđivanje lekova po lekarskom receptu, koje dajemo besplatno, i higijenskih sredstava po potrebi“, najavljuje ona.

Veliki broj slučajeva su do sada pomogli u različitim regionima Kosova

„Do sada je u projekat uključeno 150 žena sa smetnjama u razvoju, od kojih su 40 samostalne majke dece sa smetnjama u razvoju. Ovi slučajevi dolaze iz opština Gnjilane, Kamenica, Novo Brdo, Ranilug, Uroševac, Kačanik i Elez Han . Njih 105 je iz albanske zajednice i 52 iz srpske zajednice“, dodaje ona.

U okviru ovog projekta formirane su i grupe za samopodršku u kojima se ženama pruža pravna i psihosocijalna podrška .

Verona Maljoku, pravni službenik u organizaciji " Inkluzija ".

 „Tokom kontakta sa njima, tokom poseta mobilnom klinikom, shvatili smo da je u pravnom smislu najveći izazov nedostatak znanja o njihovim pravnim prava kao i nedostatak znanja o pravnim procesima koje mogu i treba da prate u konkretnim slučajevima. Za osobe sa invaliditetom je razumljivo da fizičke barijere i komunikacija utiču, ometaju pristup uslugama. Ali, u isto vreme, ove žene psihički, ostavljajući po strani fizičku barijeru, ove grupe, te žene se često osećaju diskriminisano i plaše se stigmatizacije i osećaju se bez adekvatne podrške i često se zbog toga ustručavaju da traže pravdu za svoja prava. Ovo je jedan od glavnih izazova sa kojima se suočavaju. To je nedostatak pravnog znanja i nepoznavanje pravnih procedura“, kaže ona.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 7 do 10 odsto osoba sa invaliditetom je u zemljama u razvoju poput Kosova.

U svim javnim i privatnim ustanovama, zakon nalaže da svakog 50 zaposlenog imaju osobu sa invaliditetom.

Ministarstvo finansija nije odgovorilo na pitanja o broju zaposlenih u ovoj kategoriji, niti o tome

koliko njih prima penzije od države.

Behdžet Šalja, SZLJP

Ne poštujući međunarodne standarde koji su poznati, ali mogu da kažem da se ne poštuju ni prosečni ni minimalni standardi i možda je to trenutno jedna od najdiskriminisanijih kategorija na Kosovu“, kaže predsednik Saveta za zaštitu ljudska prava (SZLJP), Behdžet Šalja.

Zakon garantuje uživanje jednakih prava i mogućnosti bez suočavanja sa diskriminacijom. Bljerina, Ljeandra i mnoge druge devojke i žene sa invaliditetom žive sa nadom da će jednog dana uživati svoja osnovna prava.