Žene preduzetnice sa Kosova proizvode hiljade proizvoda godišnje. Od malih preduzeća, ime njihovih kompanija je već poznato na mnogim tržištima u zemlji i inostranstvu. Strast prerade i proizvodnje prehrambenih proizvoda pretvorili su u mogućnosti zapošljavanja za žene iz zajednica. Volju za radom Valjdeti, Remziji i Slobodanki ne umanjuje nezainteresovanost institucija za podršku. One govore za KosovaPress o svojim izazovima i teškoćama tokom godina da održe poslovanje koje su osnovali.

Već pet godina Valjdete Sahiti iz Vitine prodaje više od deset proizvoda od povrća. Glavni proizvodi koje kompanija "Loel" ima na tržištu su kiseli krastavci i ajvar.

„Generalno, skoro sve vrste povrća se nalaze kod nas u našoj kompaniji, uglavnom u delatnosti koju smo započeli sa domaćim ajvarom, s obzirom da postoji potražnja i za drugim proizvodima, ako je kupac došao ovde u radionicu i pitao 'jel' Imaš li ovo, zar nemaš ovo?“ i videvši da je potražnja za ovim proizvodima, krenuli smo i sa ovim drugim tako što smo pohađali obuke, konsultovali se sa prehrambenim tehnolozima i prošli smo dosta obuka“, kaže Sahiti. .

Sahiti priznaje da je na početka nije ovo uzela ozbiljno.

„Jedan od najvećih izazova na početku je bio šta znam, na primer, žena, još da razmišljaš o izvozu bio je samo san, ali postepeno radeći videli smo da i jedna žena se može to da postigne, za mene je sada ta tema tabu“, ona naglašava.

Naziv njenog poslovanja je prisutan na nekoliko tržišta regiona Gnjilana.

„Trenutno imamo deset proizvoda, od kojih su svi od povrća, osim jednog od voća, to je džem šljive... Trenutno smo prisutni samo u regionu Gnjilana, uglavnom u Anamoravi. U Vitini, u marketima ovde u selu, u Gnjilanu u tri marketa. Uglavnom smo uspeli da prodremo ova je bila prva godina da smo imali veći posao i iz tog razloga idemo postepeno jer možda u prvoj godini nismo mogli da dostignemo kapacitete za više“, kaže ona.

Ona moli institucije za podršku, jer strahuje da će proizvodi biti oštećeni zbog malog objekta.

„Sve ove proizvode radimo sa velikim zadovoljstvom i velikom voljom, ali sada je objekat mali za opremu koju imamo, naš jedini zahtev, a ne jedini, jer imamo mnogo dok ne uspemo da nemamo zahteva, ali nam je potreban malo veći objekat. Tada bi se povećao i broj radnika, zahtevi kupaca su za našim proizvodima ima. Sve ove vrste, svaka od njih ima posebne zahteve, zanimljivo je da postoji osoba koja želi samo jedan proizvod na veliko. Ali da bismo povećali broj radnika i proizvodni kapacitet, nedavno smo videli da je prostor mali i postoji mogućnost ne da se oštete samo proizvodi već i mi sami“, zaključuje Sahiti.

"Od semena do staklenih tegli", naziv je biznisa Slobodanke Kostić iz sela Livađa u Gračanici. Od 2010. godine bavi se proizvodnjom voća i povrća i njihovim konzervisanjem u teglama.

„U početku je bilo jako teško jer smo svi ostali bez posla. Svi smo imali porodice, imali smo decu koju smo morali da školujemo. Onda sam mnogo razmišljala kako da doprinesem prihodima naše porodice, a onda sam počela da razmišljam o sadanju paprike... Počeo sam sa jednim plastenikom i kada sam videla da vredi raditi, onda sam se proširio na veće površine. Sada imam tri plastenika, imam bašte/dvorišta. Kod mene sam angažovala i neke žene iz okoline, koje su htele da rade zajedno i zajedno smo sarađivali, prodavali proizvode i na taj način školovali decu“, kaže ona za KosovaPress.

Slobodanka, iz srpske zajednice na Kosovu, pokazuje da imaju širok krug potrošača, koji su mu klijenti. Ona je recepte dobro čuvala od svoje i dodaje da teško sarađuje sa drugima.

„Nikakvu pomoć od države nismo dobili, niko nas nije kontaktirao. Stalno sam išla u opštinu Gračanica. Toliko ima ljudih nezaposlenih, toliko zemlje na Kosovu... Moji proizvodi idu u Beograd, u Srbiju. Ko je probao, verujte da sam imala ponude da radim za Zlatibor i Kopaonik, ali zato što su nam potrebne etikete, potrebno nam je mnogo šta. Za izvoz, na granici blokirani smo. To nije problem na kome se ne može raditi. Ovom prilikom želim da poručim ženama koje ne mogu da nađu posao neka se vrate da rade ovaj posao i onda će videti kako mogu da žive od ovog posla“, dodaje Kostić.

I Remzije Tač iz Mamuše, koji pripada turskoj zajednici, već dve godine uspeva da zaposli na desetine žena iz različitih zajednica u fabrici kiselih krastavaca „Tač produkt”.

„Moja je bila ideja, samo moja, sedeli smo kod kuće i rekla sam mužu, ti radiš tamo u sabirnom centru, i ja volim da imam posao ili negde se zaposlim. Onda je rekao, razmisliću sa sinovima, razgovaraćemo o tome da uradimo mala fabrika... Sada imamo 30 radnika po sezoni, 30 do 35“, kaže ona.

Uprkos nedostatku podrške, turska vlasnica ovog posla pokazuje da je entuzijastična da nastavi sa ovim poslom.

„Nismo imali nikakvu podršku, samo sam ja želela da počnem ovaj posao. Rekla sam mužu, nema problema, imali smo malo (novac), malo smo se zadužili, da krenemo. Pomislila sam da počnem sa oko 20-30 buradi, samo da počnem. Jer dok ne počnete sa malo, ne možete sa mnogo. Onda nam je Bog pomogao, radili smo mnogo prošle godine, i ova je godina bila dobra tako da smo lepo prošli“, kaže ona.

Za ženu, kaže, veoma je teško baviti se takvim poslom.

„Početak je bio veoma težak. Ali sam rekla Bog je ispred, a ja iza, neću stati, hoću da idem napred. Ali bilo je malo teško kada nije bilo podrške, bilo je teško. Je da smo imali nekoliko mašina da počnemo nešto, jer nismo znali odakle da počnemo, jer je trebalo da kupite sve što vam treba“, dodaje ona.

Njeni proizvodi nisu prisutni na marketima zemlje, ali Tač dodaje da izvozi u mnoge evropske zemlje. Ona takođe govori o poteškoćama koje imaju zbog slabe struje.

„Kornišone stavljamo na veliko, četiri hiljade, pet hiljada buradi kad ih napunim paprikom, ne možeš da ih baciš, i da radiš samo na Kosovo. Nakon toga neka nam neko pomogne i podrži tako što će nam kaže da se možete obratiti ovoj ili toj firmi, onda i kada se naplata izvrši i za nas je dobro... Iz opštine Mamuša su nam obećali trafo, jer je struja slaba, rekli su da će dovesti trafo. Čekamo i Ministarstvo poljoprivrede, možda nam nešto pomogne... Ima potrebe za nove, savremenije mašine za poklopce, sve smo ovo sami uradili, nismo imali pomoći“, zaključuje ona.

Napomena: Ovaj članak je realizovan u okviru projekta: - “„Promocija ženskih biznis koje proizvode zdravu hranu“ koji se sprovodi od Centra za inovacije i razvoj/CFID i finansiran od : Slovačke agencije za međunarodni razvoj i saradnju/SlovakAid