Da bi se zatražila prava u obrazovanju, suprotstavljajući se diskriminatornim planovima koje je Srbija uradila protiv obrazovanja na Kosovu, pre 30 godina osnovano je Udruženje Albanskih Učitelja „Naim Frašeri“, koja je nastavila svoju aktivnost tokom jedne decenije. Albansko Udruženje Učitelja vršio je svoju aktivnost, opirući se srpskom režimu, koji je imao za cilj nametanje svojih zakona. Jedan od osnivača Udruženja, njen bivši predsednik, Redžep Osmani kaže za KosovaPress da je put albanskog obrazovanja tokom 80-ih i 90-ih bio veoma bolan i težak. On se seča kako je Srbija želela da nametne zajedničke zakone putem kojih bi odlučivala o glavnim obrazovnim pitanjima na celoj teritoriji. „Jedinstveni“ Ustav i zakoni Srbije lišili su Kosovo osnovnog prava da odobrava i izdaje ključne obrazovne dokumente: nastavne programe i udžbenike. Tako Osmani kaže da se pojavila potreba za formiranjem nevladine organizacije koja će se suprotstaviti diskriminatornim planovima Srbije za obrazovanje na Kosovu. Osmani: U septembru 1990. blokirali smo sve postupke Srbije „U septembru 1990. blokirali smo sve postupke Srbije i nijedna škola ili nastavnik nije prihvatio zakone i programe Srbije. Dakle, trebalo je da osnujemo nevladinu organizaciju i zvanično se registrujemo da ne bismo bili krivično gonjeni i 12. decembra 90. godine u amfiteatru Filozofskog Fakulteta osnovano je Udruženje Albanskih Učitelja „Naim Frašeri“ deo koje su bile sve obrazovne strukture ... Albansko Udruženje Učitelja započeo je svoju delatnost istog dana jer su istog dana dve škole zatvorene u Podujevu, jedna škola u Lipljanu i jedna škola u Obiliću. Udruženje Albanskih Učitelja imalo je ogranke širom Kosova, preuzimalo je istorijsku odgovornost za organizovanje i upravljanje obrazovanjem na Kosovu, u ime Udruženja kao navodno udruženje, ali  praktično Udruženje Albanskih Učitelja obavilo posao Kosovskog Ministarstva Obrazovanja, koja je imala samo ministra u inostranstvu dok je sve ostale usluge obavljala na Kosovu “, kaže on. Videći da se proces srpske asimilacije prema narodu Kosova išao vrlo duboko, Osmani kaže da je Udruženje Albanskih Učitelja organizovao blokiranje srpskih programa i zakona, nadahnjujući Kosovske programe u saradnji sa Republikom Albanijom za sastavljanje programa i zajedničkih tekstova. Osmani: Logo „Republika Kosova“ bio je najopasniji korak u to vreme „Udruženje Albanskih Učitelja ... promenila je imena svih škola koje su nosile imena Srba i Crnogoraca, osim u srpskim enklavama, jer je Srbija promenila imena. Čak i u punim albanskim etničkim školama, imenovala ih je srpskim imenima ... Nakon toga su napravljeni zajednički udžbenici, naši udžbenici koje je izdao Zavod za Udžbenike, pedagoška dokumentacija, svedočanstva,uverenja, pečati, diplome svih nivoa različitih profila i ovako praktično je školska dokumentacija Kosova prvi put nosila logo„Republika Kosovo“. „I to je bio najopasniji korak koji je preduzet u to vreme“, rekao je. A da Albanci ne bi bili defaktorizovani i asimilovani, Udruženje Albanskih Učitelja „Naim Frašeri“ preduzelo je veoma važan korak, a to je nastavak nastave u domovima-školama. Osmani: Nastava domovi - škola započela je 20. januara 1992 „Nastava (u kućnim školama) započela je 20. januara 1992. godine. Pre početka nastave, Udruženje Albanskih Učitelja izašlo je sa javnim apelom i pozvalo sve roditelje, građane, učitelje da„ pomognu u obrazovanju, školi jer započinjao jedan veliki čas obrazovanja, istorije Kosova da spasi naše obrazovanje '... U Prištini su uglavnom največi teret i glavnu pomoć dali  Mehmet Hertica i Hamdi Hertica, gde su radili gimnazija, ekonomska škola. Zatim kasnije porodica Žuši, srednja tehnička škola, zatim u naselju Velanija Šaban čini mi se da je ime vlasnika kuće u kojoj je bila srednja medicinska škola i tamo su bile praktično sve srednje škole, osim„ Dževdet Dode “, kaže on. . Jedna od kuća - škola, koja je ostala možda jedini objekat koji odražava sećanja na poslednji rat u glavnom gradu Kosova, je Kuća porodice Hertica u Vranjevcu. Čerka vlasnika ove kuće, Mehmeta (Hertica) Aliu, Azemine Aliu kaže za KosovoPress onog dana kada ih je njen otac obavestio da je odlučio da novu kuću napusti za školu. Aliu: Čekali smo da se uselimo u novu kuću kad nam je tata rekao da je dajemo za školu „Bio je to uzbudljiv dan jer smo tek započeli opremanje kuće i čekali dolazak spavaćih soba. Jedne večeri je došao moj otac, čuo je da Srbija uvodi svoje programe u škole, pa nismo prihvatili i imali su sastanak sa predstavnicima škole, a moj otac je odlučio da napusti kuću radi škole i došao je i rekao nam: „Odlučio sam da napustim za školu“. Delovalo mi je apsurdno, ranije nismo čuli priču, počeli smo da se smejemo: ‘Kako tata  kuča-školi?’, Rekao je: ‘Pa, videćeš’. „A mi:„ A spavaće sobe? “,„ Spavaće sobe sledeći put ““, priznaje ona. Ona kaže da su učenici u početku učili po kaućma i na podu, dodajući da je najveća radost bila kada su stigli do klupa. Aljiu: U početku su učili po podu, velika je radost bila kada su došli klupe „Prvih dana, učenici su bili pomalo uplašeni, pomalo suzdržani, jer nismo znali, jer je ovo naselje bila u lošem glasu, a onda su učenici počeli polako da dolaze. Prve dve godine bile su po kaučima i na podu, kako su mogli, posle dve godine, na inicijativu mog oca, uzeli smo klupe od međunarodnih organizacija i dijaspore. Kada je došao materijal za klupe, radili smo 2 dana i 2 noći da bismo završili što brže, jer je bilo poteškoća u učenju.  Bila je velika radost jer je kompletirano i izgedalo je kao škola“, objašnjava ona. Kuća porodice Hertica, koja nosi epitet sećanja na srpsku represiju 90-ih, pre nego što su je srpske snage spalile, služila je gotovo 10 godina kao školska kuća, u kojoj je bilo smešteno preko hiljadu učenika gimnazije „Sami Frašeri“. , dok Azemine Aljiu kaže da je tamo bio jedan sukob, ali na sreću niko nije stradao. Ističe da je škola imala 12 učionica, imala je svoju arhivu i računarsku učionicu u kojoj su učenici odradili praksu. Aljiu, koja je tada napunila 18 godina, kaže da su imali mnogo izazova. Aljiu: Naj više smo plašili za učenike „Imali smo izazova, problema, imali smo ih mnogo. Bilo je slučajeva kada su došli i isključili nam struju, tukli domara, tukli stražara. Bila je to opasna situacija jer su to bili učenici u školi. Mi smo se najviše plašili za učenike“, seća se ona. Na 30. godišnjicu nasilnog zatvaranja škola na Kosovu od strane srpskog režima, predsedavajući skupa radnika škole „8 Novembar“ u Podujevu, Raif Mucoli, deli svoja sećanja na taj period za KosovaPress. Među mnogim događajima tog doba, Mucoli seća  se odluke instaliranog srpskog režima da zatvori srednju školu „8 Novembar“ u Podujevu, prva odluka ove prirode, 11. decembra 1990.godine. Dalje pokazuje kako su nastavnici bili organizovani kako bi pronašli načine da se suprotstave zloglasnim i genocidnim odlukama Srbije u to vreme i da bi napravili odgovarajuću organizaciju  za neprekidno učenje za albansko obrazovanje. Kaže da su poštovali sve odluke Udruženja Albanskih Učitelja „Naim Frašeri“. Mucoli: Bila je potrebna odgovarajuća organizacija „Bila je potrebna odgovarajuća organizacija. U početku je bilo neophodno nastaviti obrazovni rad bez prekida, odnosno kraja prvog polugodišta, što je bio veliki izazov, jer nije bilo sredstava za komunikaciju kao danas. Morali smo pronaći druge načine i to nam je bio najveći izazov na početku. Onda su, uz pomoć roditelja, volontera, ljubitelja obrazovanja, obezbeđeni objekti kuće škole, gde je uređeno ono što je potrebno za pravilan posao, obično ne u smislu onoga što je potrebno, ali je postignuto ono što je bilo cilj „Učenici su pohađali nastavu, čak su imali veču želju i volju za obrazovanje gotovo više nego danas“, kaže on. Pre 30 godina, Udruženje Albanskih Učitelja „Naim Frašeri“ organizovano u ograncima i podružnicama preuzelo je istorijsku odgovornost za izvršavanje obrazovnih zadataka i organizaciju nastavnog procesa na svim nivoima obrazovanja, u okolnostima divlje srpske okupacije, u periodu 1990-1999.