Albanija danas slavi 108. godišnjicu proglašenja nezavisnosti na svim albanskim teritorijama nakon poluvekovnog rata od albanske države Skenderbega i nezaustavljivih ratova protiv Omanskih osvajača koja je kulmirala 28. novembra 1912. godine. Današnja Albanija, pocepana od velikih sila nekoliko puta, nije ni izbliza san i projekat najsvetlijih ljudi nacije koji su se okupili 1912. godine da bi zvanično osnivali albansku državu nakon neuspeha Prizrenske Lige koja je uprkos ratu i nameri da osamostali Albaniju nakon nezavisnosti Srbije, Grčke, Crne Gore i Bugarske od sporazuma Svetog Stefana  (vidi: https://sq.wikipedia.org/wiki/Traktati_i_Shën_Stefanit ) granice ovih zemalja bile su veoma manje nego što su sada, ali koje su proširene na Londonskoj konferenciji koja je uzela Albanije ¾ teritorije pošto nije uspela u svojoj nameri za nezavisnost(videti mapu Albanije 1912). Skoro 500 godišnji napori od vremena Skenderbega, ustanaka i brojnih veza Albanaca za oslobađanje od osmanskog okupatora i uspostavljanje države krunisani su u Valoni, samo da bi se rastrgli kasnije u Londonskoj konferenciji ambasadora od država poput Rusije, Francuske i nekih Balkanskih zemalja. Proglašenju nezavisnosti 1912. godine, pored ostalih diplomatskih inicijativa albanske renesanse, prethodilo je i četiri važna događaja u istoriji Albanije, poput Albanske Lige u Prizrenu 1878. godine, otvaranja prve albanske škole u ​​Elbasanu 1887. godine, Pećke Lige 1899. godine, i Manastirskog Kongresa 1908. Albanska Liga u Prizrenu beleži prvi ozbiljni i organizovani pokušaj Albanaca da steknu nezavisnost od Osmanskog Carstva. Ujedinjenja četiri albanska vilajeta i ujedinjenje Albanaca za nezavisnost bilo je veoma važno za ono što će uslediti. Kosovski Vilajeti, Skadara, Bitolja i Janjine činili su mnogo veću teritoriju od današnje Albanije i Kosova, sa preko 2,5 miliona Albanaca. Direktor Instituta za istoriju u Tirani, Bekir Meta, kaže za KosovoPress da su se teritorije ovih vilajeta sastojala od velikih gradova, tržnih centara koji su imali organsku vezu između tih centara i okolnih urbanih i seoskih teritorija. Cilj ujedinjenja ovih vilajeta, prema profesoru Meti, nastavio se proglašenjem nezavisnosti 1912. godine. Kako kaže, nezavisnost Albanije proglašena je za sve albanske teritorije. Istoričar Meta kaže da su u proglašenju nezavisnosti ove teritorije su priznate kao naseljene Albancima od velikih evropskih sila, ali ih formalno nisu prihvatile. To pruža, kako kaže, austrougarska, italijanska, britanska diplomatska prepiska i u nekim dokumentima francuski izvori. Meta: Nezavisnost Albanije proglašena je za sve albanske teritorije i za celokupno albansko stanovništvo „Balkanski rat je dovelo do neophodnosti proglašenja nezavisnosti Albanije, pa je ovo bila mudra i pametna inicijativa Ismailja Ćemailjija i drugih albanskih patriota koji su već tražili proglašenje nezavisnosti Albanije. Nezavisnost Albanije proglašena je za sve albanske teritorije i za celokupno albansko stanovništvo. Vlada Valone učinila je sve napore na konferenciji ambasadora da to na jasan način razjasni i traži nacionalne teritorije na potpuno razuman način. Dakle tamo gde su Albanci bili velika većina na ovim teritorijama. Ove teritorije su poznate kao albanske teritorije. Bez sumnje, ako pogledamo svu diplomatsku prepisku diplomatskih sila, bilo austrougarsku, italijansku, britansku u nekim dokumentima, francuske izvore, ali i ruski ne poriču da su ove teritorije naseljene albanskom većinom“, rekao je on. Profesorka Ledia Dušku iznosila je detalje o naporima za nezavisnost i početku balkanskih ratova. Ona kaže da su, kada su velike sile proglasile promenu statusa na Balkanu, počeli pokušaji da se održe skupštine na kojima bi se okupili Albanci iz svih provincija. Dušku: Albanska elita je shvatila da mora da reaguje „U takvoj situaciji kada se shvatilo da ih osmanski šator više ne može zaštititi, albanska politička elita, posebno kada su velike sile krajem oktobra izjavile da status kuo na Balkanu više ne može da živi dogovorili se o razbijanju statusa kuo na Balkanu. Albanska politička elita shvatila je da mora da reaguje. Više od oslobađajuće akcije, sada su njihove akcije morale biti diplomatske. Dakle, njihova pažnja treba da bude usredsređena na povremene neposredne kontakte sa velikim silama koje bi mogle podržati stvaranje autonomne, ili nezavisne albanske države “, rekla je Dušku. Dušku je za KosovaPress rekla da su prvi pokušaj od Silja Vlore i njegovog sin Ekrema Vlore bili oko septembra 1912. godine, koji su uglavnom bili orijentisani u diplomatskom aspektu, ali nisu uspeli. Posle nje bila je druga inicijativa iz Skoplja Društva "Crna ruka" i "Spasenje", od Sali Djuke, Mithata Frašerija, ali bez uspeha. Ovi neuspesi, prema njenim rečima, postignuti su zbog nedostatka organizacionog centra od strane Albanaca, jer je rekla da je u poslednjem trenutku balkanskog rata, kada se shvatilo da će Osmansko carstvo biti gubitnik ovog rata, došla je treća uspešna inicijativa napisao Ismailj ĆemailJi. Pošto je obezbedio podršku Austrougarske i Italije, otišao je u Skupštinu Valone da proglasi nezavisnost. U ovoj istorijskoj skupštini, Kosovo su, prema njenim rečima, predstavljali Redžep Mitrovica, Sali Djuka, Mihtat Frašeri i Isa Boletini. O tome svedoče i fotografije u Nacionalnom muzeju u Tirani. Dušku: Tri inicijative albanske političke elite za održavanje jedne skupštine „U ovom kontekstu imamo tri različite inicijative albanske političke elite za održavanje jedne skupštine. Kroz koju bi se raspravljalo o tome kakav bi bio položaj Albanaca u okviru prvog balkanskog rata. Prva inicijativa na vreme potiče od porodice Vlora, reč je o Silja Vlora i njegovog sina Ećrema Vlore. U pokušaju da organizuju Albance, izdaju telegrame da se okupe u Valoni na skupštini Albanaca kako bi razgovarali o reakciji Albanaca u kontekstu rata. Naravno, u ovom trenutku nije reč o stvaranju nezavisne albanske države. Njihovi maksimalistički zahtevi išli su do autonomije. Mislilo se da nešto slično poput Prizrenske Lige ... dolazi inicijativa Ismailja Ćemailjija i Luidja Gurakučija koji su krajem oktobra napustili Istanbul da bi otišli ​​u Bukurešt, imamo jedan sastanak u Bukureštu 5. novembra. Svakako veoma važan sastanak za organizaciju Albanaca. Ali nije precizirao da li će Albanija biti autonomna ili nezavisna. To bi se utvrdilo dobijanjem saglasnosti velikih sila. Dve glavne potpore bile su Austrougarska i Italija. „Nakon što je Ismailj Ćemaili obezbedio njihovu podršku, otišao je u Skupštinu Vlore“, kaže ona. Nakon proglašenja nezavisnosti došle su veoma teške odluke za Albance i ono što istoričari nazivaju najvećom međunarodnom nepravdom. 1913. godine u Londonu je organizovana Konferencija ambasadora, gde su albanske teritorije bile rastrgnute. S tim u vezi, direktor Instituta za istoriju u Tirani, Bekir Meta, predstavlja predloge koje su u to vreme dale stranke, uključujući Austrougarsko i Rusko Carstvo. Prema njegovim rečima, Austrougari su, uz podršku Italije i Nemačke, predstavili kompromisni projekat gde su granice albanske države obuhvatale deo Kosova, ali su neke teritorije naseljene Albancima ostavljena van. Meta: Austrougarski projekat je bio najpovoljniji, ali ne i najpravedniji „Na londonskoj konferenciji strane su iznele svoje varijante. Austrougarsko carstvo, uz podršku Italije i Nemačke, predstavilo je projekat za granice albanske države koji je obuhvatio značajan deo teritorije Kosova. Ne sve želeći da pokazuje da je spremna na ustupke u pravcu kompromisa. Ovo je bio najpovoljniji projekat, ali ne i najpravedniji za Albance. Zbog činjenice da je vani ostvlja većinu teritorija naseljenih Albancima. Ovo je bio kompromisni projekat na kojem bi Austrougarska učinila nove ustupke i mi bismo se povukli sa novih teritorija“, rekao je Meta. Najteži predlog na ovoj konferenciji bio je predlog Rusije uz podršku slovenskih država, gde je Albanija svedena na srednju Albaniju sa muslimanskim stanovništvom. Kompromis u diskusijama velikih sila bilo je smanjenje austrougarskog projekta, a to je današnja Albanija, ali i proširenje projekta koji su predstavili Rusi. Predlog Albanije za granice, predlozi Francuske, Rusije sa Balkanskom ligom (Bugarska, Srbija i Grčka) i odluka Londonske konferencije za današnju londonsku Albaniju. Na osnovu ovog kompromisa priznata je i prihvaćena nezavisnost albanske države od velikih sila. Meta: Austrougarski projekat je bio najpovoljniji „Ruska vlada, Rusko carstvo predstavili su još jedan vrlo smanjen projekat. Mnogo manji od današnje države. Svela je Albaniju na srednju Albaniju sa muslimanskim stanovništvom. Ovo je bio projekat Srbije i Grčke manje-više sa malim razlikama. Naravno da su vam potrebne mape da biste ih videli. Rešenje je bilo kompromisno, srednje rešenje koje je austrougarski projekat umanjio. Ali teritorija koju je ruski projekat predstavio na konferenciji ambasadora je povećana. Naravno da su projekti o kojima se zvanično razgovaralo pripadali velikim silama. Iako su balkanske zemlje predstavile svoje projekte, bile su u pravu, ali nisu imale zvanični materijal za razmatranje. Komisija za granice na Londonskoj konferenciji pregledala je ove projekte i na njima su napravljeni kompromisi. Kompromisi su bili oko geopolitičkih interesa velikih sila. Austrougarska je želela albansku državu jer je želela da izbegne slovensku dominaciju na Balkanu od strane Rusa i njihov izlazak na Jadransko more kroz Srbiju i Crnu Goru. Francuska i Rusija su želele da što više povećaju balkanske države na račun Albanije. Dakle Grčku, Srbiju i Crnu Goru. Francuska je prihvatila izlazak Rusije na Jadran, iako ima razlike sa Velikom Britanijom“, rekao Meta Albanija se1913. znatno smanjila i većina albanskih teritorija ostala je izvan albanske države. Ali albanski narod nikada nije pristao na ovu podelu nastavljajući borbu za ujedinjenje sa Albanijom. Posle podele albanske države 1913. godine, koja je bila uključena u četiri vilajeta ili administrativne jedinice, albanske teritorije bile su rastrgnute, ostavši Čameriju okupiranu od Grka, a druge delove pod jugoslovenskom okupacijom. Albanske zemlje tokom jugoslovenske okupacije ponovo su podeljene dajući deo Crnoj Gori, deo Srbiji, a 2/3 današnje Makedonije, koja je stvorena posle Drugog svetskog rata, je albanska zemlja. Posle Drugog svetskog rata, Albanci pod okupacijom Jugoslavije, nikada nisu prestali da postižu da deo zvan Kosovo, koji je veštački stvorila bivša Jugoslavija (Vilajet ili Republika Kosovo ranije sa sedištem u Skoplju), stekne autonomiju, da protestima i krvlju obnovi upotrebu državne zastave 1968. godine, da univerzitet osnuje 1970. godine, da Ustavom preuzme prava Republike 1974. godine, da zahteva Republiku 1981. godine i posle krvavog dvogodišnjeg rata 1998.-1999. sa srpski okupator, gde je ubijeno hiljade albanskih vojnika Oslobodilačke Vojske Kosova, masakrirano hiljade civila i silovano preko 20.000 albanskih žena, da bi 2008. proglasio nezavisnost, druga albanska država u Evropi, Republika Kosova.